Ekonomija
Zlato i hiperinflacija: Kako je Amerika dobila vetar u leđa za gomilanje duga
Prošlo je više od pola veka od odluke tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona u avgustu 1971. godine, da dolar ne mora da ima obezbeđenje u zlatu. To je trenutak kada prestaje da postoji brana i centralne banke od tada mogu da stvaraju inflaciju, odnosno da štampaju novac koliko požele. Pokazalo se da one ne oklevaju da to i čine
Ukidanje zlatnog standarda za američki dolar je najvažniji potez u monetarnoj istoriji Sjedinjenih Američkih država, a SAD je omogućio da stignu do rekordnog duga koji je u julu premašio 35 biliona dolara.
Prošlo je više od pola veka od odluke tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona u avgustu 1971. godine, kojom je Amerika izbegla bankrot, a dolar ne da nema obezbeđenje u zlatu, nego bi SAD ponovo bile pred kolapsom, da država nema odrešene ruke da i dalje štampa pare, bez pokrića, ali sa ugledom navodno najjače svetske ekonomije.
Ekonomski analitičar Drago Matović kaže za RT Balkan da je američki "razvod" od zlata, kao jedinog sindroma stabilnosti, odluka koja je presudna za Zapadnu civilizaciju. To je trenutak kada prestaje da postoji brana i centralne banke od tada mogu da stvaraju onoliku inflaciju, odnosno da štampaju novac koliko požele. Pokazalo se da one ne oklevaju da to i čine.
On navodi da je novčana masa skočila sa 60 odsto BDP-a tokom 1960. godine na 100 odsto BDP-a 2008. godine i kaže da će se, sudeći po ovoj dinamici, ona opet udvostručiti, i to u mnogo kraćem periodu. Prosečan odnos duga prema BDP-u zemalja članica G20 1950. godine je bio 50 odsto, dok je 2022. godine on skočio na 122 odsto.
"Inflacija je proizvod štampanja novca, ali svet bez zlatnog standarda ide i korak dalje. Do 1971. godine zabeleženo je samo nekoliko epizoda hiperinflacije, dok je nakon 1971. primetno na desetine slučajeva i to mnogo težih od svih prethodnih epizoda pada valute", navodi Drago Matović.
On objašnjava da, kada je Amerika ukinula zlatni standard, s obzirom da je dolar rezervna valuta, ona ga je time ukinula za čitav svet.
"Od tada ekonomija i kao nauka ulazi u potpuno drugu sferu razvoja u koju ne bi ušla da smo i dalje imali drugačiju monetarnu politiku. Počinje ogroman skok hiperinflacije, nivoi duga su prosto nečuveni u svim zemljama. Finansiranje rasta kroz dug podiže standard većini zemalja, umesto odgovorne fiskalne politike. Logično je da, kada skinemo branu sa bilo kog sistema, sada mogu da štampaju koliko žele i onda nijedna vlada, ni političar neće dozvoliti da se za vreme njihovog mandata živi loše, nego će svi finansirati sve što treba kroz dug. Ali, neminovno sve dođe na naplatu", kaže Matović.
On napominje da, kada je u pitanju Amerika, oni definitivno zbog svoje ekonomije i nacionalne valute imaju najviše prostora da se zadužuju u odnosu na manje zemlje.
"Japan i Italija su uveliko prešli nivo od 100 odsto BDP-a, Japan je na oko 263 odsto BDP-a. SAD imaju puno prostora da se zaduže još i da koriste dolar da se zaštite, ali svakako, ako se nastavi ovim tempom, brzo će stići i do tog limita. Ostalo im je još dovoljno prostora za manevrisanje i imaju mogućnost, ako se odluče za odgovornu monetarnu politiku, da se udalje od litice ka kojoj idu", smatra Matović.
On ukazuje da je dovoljno da jedan partner padne, da bi se započeo domino efekat koji će upropastiti više zemalja.
"Ne možemo reći da će Amerika propasti, ali je činjenica da se trenutno bave rizičnom ekonomskom politikom. Japan nije bankrotirao, jer oni i dalje uspevaju da servisiraju te dugove, ali trenutno blizu pola budžeta zemlje se odvaja samo da se servisira stari dug. To je trenutak u kojem počinje stagnacija, jer vlada ne može da digne plate, poveća penzije, ili da pokrene nove projekte. Japan nije bankrotirao, niti će, jer i dalje ima veliko poverenje investitora, u njihove firme i proizvodnju", kaže Matović.
On navodi da bi Amerika mogla da se zaduži za još 40 biliona da bi stigla do nivoa na kojem je trenutno Japan, odnosno mogla bi da udvostruči svoj dug i ukazuje da je najveći rizik tok ekspanzivnog zaduživanja gubitak poverenja investitora i da bi Americi to moglo da se desi mnogo pre nego što dostignu nivo zaduženosti Japana.
Profesor na Univerzitetu "Singidunum" Nikola Stakić kaže za RT Balkan da je inflacija jedna vrsta poreza za državu i da dužnicima uvek pogoduje efekat inflacije, jer se na neki način obezvređuje nivo duga prema poveriocima koji oni vraćaju. Dodaje da je inflacija do 1,2 odsto povoljna i prihvatljiva, ali da je sve preko toga mnogo.
"Niksonova odluka je dovela svet do novog monetarnog sistema koji se prevashodno zasniva na 'fiat novcu', iza kojeg stoji kredibilitet države, jer više ne postoji obaveza održavanja zlatnog pariteta. To je poslednjih nekoliko godina dovelo do toga da se centralnim bankama daje mnogo veća sloboda, za povećanje novčane mase. Postoji ogromna disproporcija između stopa rasta novčane mase naspram rasta BDP-a i to stvara efekat inflacije", objašnjava Stakić.
Štancovanjem dolara gurnuli zemlje u dužničko ropstvo
Analitičar Branko Pavlović kaže za RT Balkan da je dogovorom u Breton Vudsu Amerika zauzela poziciju sidra ili stožerne valute globalne ekonomije koja je bila rasturena Drugim svetskim ratom i da je odmah krenula da to zloupotrebljava nerealnim štampanjem para, ali da je u odnosu na sadašnje obime to bilo simbolično.
"Dobrim delom se to desilo jer su hteli da zemljama u razvoju ponude ogromne količine kredita i da ih prezaduže, jer su tada kamate za današnje uslove bile nezamislivo visoke. Išle su i do 15 i 16 odsto. Oni su u tom periodu, plasirali otprilike 1.500 milijardi kredita, praktično najvećim delom iz primarne emisije, sa enormnim kamatama i bacili su čitav deo sveta u dužničko ropstvo", navodi Pavlović.
On ukazuje da je prelomna tačka 2008. i da smo od tada narednih desetak godina svedoci upumpavanja spektakularnih količina dolara, sa enormnim povećanjem duga.
"Sada, kada su došli do ovih ekstremnih iznosa, oni gledaju šta da rade dalje. Ostaje da vidimo da li će inflatorno rešavati pitanje nagomilanog javnog duga, kako bi ga relativizovali ili će odlučiti za duboku recesiju i višegodišnje reformske poteze", kaže Pavlović.
On ističe da je svima jasno da Amerika štampa novac, ali da svet nije imao alternativu, jer su druge privrede bile slabe, ali da se to okupljanjem zemalja u BRIKS menja.
"Stvara se okvir koji omogućava laganu dedolarizaciju. Sve više zemalja sada jasnije vidi da oslanjanje na dolar nije dobro, taj proces dedolarizacije se ubrzava, a mogućnost da se dolar ikad više vrati na stare staze je isključena", smatra Pavlović.
