Skoro tri godine od početka Specijalne vojne operacije i sankcija Zapada, Evropa i dalje kupuje milijarde evra vredan ruski prirodni gas. Apsurdno, ruski gas teče na kontinent preko ukrajinskog gasovoda. Možda čak i smešnije, Kijev naplaćuje tranzitne takse od svog glavnog neprijatelja Moskve za korišćenje kanala; usred sukoba, Kremlj uredno plaća račun od 800 miliona evra godišnje
Ovaj "kafkijanski protok" znak je da Evropa ne može da živi bez ruskog gasa, piše "Blumberg" i dodaje da to ne treba preglasno govoriti "jer niko to ne želi da čuje".
Evropa je, istina, manje zavisna od Rusije nego što je nekada bila. Pre sukoba, 45 odsto evropskog uvoza gasa stizao je iz Rusije. Prošle godine, uvoz je pao na 15 odsto. Ove godine "zavisnost od ruskog gasa" se povećala, Moskva sada drži oko 20 odsto ukupnog evropskog uvoza gasa.
Nikoga ne čudi što se Evropa pretvara da ne zavisi od ruskog gasa. Jer, ako prizna da zavisi, onda je posledica jasna: Evropa plaća Rusiji za gas; Rusija koristi taj novac u sukobu protiv Ukrajine. Sa druge strane, Evropa daje novac Ukrajini da zaustavi Rusiju. Tako kontinent finansira obe strane u sukobu.
Ruski gas stiže u Evropu preko tri glavne rute. Prva dva uključuju cevovode. Jedan ide kroz Ukrajinu u Slovačku; drugi putuje preko Turske u Bugarsku. Treći način je transport tečnog prirodnog gasa, proizvoda koji je super hlađen za utovar na tankere i otpremu širom sveta, veoma sličan nafti.
Oslanjanje evropskog energetskog tržišta na ruski gas biće testirano pošto se ugovor koji reguliše tokove gasovoda Rusija-Ukrajina završava 1. januara 2025. Malo je verovatno da će dogovor biti obnovljen u svom sadašnjem obliku pošto Kijev odbija da razgovara sa Moskvom.
Ukrajinski gasovod je ključan za istočnu i centralnu Evropu, posebno za Slovačku i Austriju. Italija, Češka i Mađarska takođe dobijaju određeni obim. Ranije ove godine, austrijska vlada je upozorila na "masovni rizik" po njenu energetsku bezbednost ako se tok zaustavi. Beč je održao jednu od najstarijih i najdubljih veza u Evropi sa ruskim energentima i čak i danas se oslanja na tu zemlju za više od 80 odsto svog uvoza gasa.
Rešenje da se tok nastavi preko Ukrajine uključuje Azerbejdžan i značajan stepen alhemije. Politički korektno rešenje zahteva da centralnoazijska država preuzme gasni ugovor Ukrajine i Rusije sa Evropom. Ali postoji kvaka: Azerbejdžan već pumpa maksimalnu količinu gasa, tako da bi za isporuku dodatnih količina Evropi morao da zameni gas sa Rusijom. Dakle, vratili smo se tamo odakle smo počeli.
Tvrdnje Kadri Simson, komesarke za energetiku da Evropa može da živi bez ruskog gasa "ne drže vodu". U najboljem slučaju, ekonomska cena će biti ogromna. Evropske cene gasa već su skočile iznad 40 evra po megavatsatu.
Tečni gas je još veća "nezgodacija" za Evropu. Ako odustanu od ruskog LNG-a, moraće da se okrenu drugim dobavljačima - SAd, Kataru, Australiji, Nigeriji, koji već posluju sa azijskim tržištem. To znači, još više cene tečnog gasa.
Opcije Evrope su ograničene. Postoji argument u korist nastavka kupovine ruskog gasa - zavisnost kontinenta je daleko manja nego što je bila pre sukoba, a samom tim Moskva ne dobija više toliko novca za SVO.
Cena smanjenja upotrebe na nulu trenutno je previsoka: cene bi skočile. Ekonomski i politički, to zvuči sasvim ispravno. Moralno, navodi kolumnista "Blumberga", i ne baš. Ali u "ratu", Evropa će morati da plati tu visoku moralnu cenu, zaključuje on.