Ekonomija
Više odnesu nego što su uložili: Da li je koncept razvoja privrede kroz strane investicije u krizi
Strani investitori ne mogu više da računaju na obilnu i jeftinu radnu snagu u Srbiji, što dovodi do smanjenja novih, ali i povlačenja dela postojećih investitora koji ne mogu da izdrže povećane troškove rada
Poslovanje stranih investitora u Srbiji možda najbolje ilustruje ona stara srpska poslovica - kuma donela, kuma pojela. Jer, količina novca koju su uložili u našoj zemlji, gotovo se izjednačila sa sumom koju su iz Srbije izneli. Stranci su na osnovu profita prošle godine iz Srbije izneli 4,3 milijarde evra, odnosno gotovo pet odsto našeg ukupnog BDP-a. A što uspešnije posluju ovde, to više novca nose kući.
Zato i ne čudi što se sve glasnije mogu čuti kritike na račun SDI, ekonomista koji smatraju da je poslovni model zasnovan na velikodušnim državnim subvencijama prevaziđen.
Strani investitori ne mogu više da računaju na obilnu i jeftinu radnu snagu u Srbiji, što dovodi do smanjenja novih, ali i povlačenja dela postojećih investitora koji se žale da ne mogu da izdrže povećane troškove rada. Zato se poslednjih nekoliko meseci njih desetak već povuklo iz Srbije. Sve veće iznošenje iz zemlje profita stranih investitora koje će uskoro da premaši priliv SDI dodatno utiče na usporavanje privrednog rasta.
U svom radu "Privredni razvoj Srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti" akademik Pavle Petrović i njegovi saradnici, Slobodan Minić i Danko Brčerević navode da Srbija ispoljava tipične simptome zamke srednje razvijenosti. Oni ukazuju da će ekonomski model koji se primenjuje uskoro udariti u dve teško premostive barijere - ukopanost privrede u niskoproduktivne grane i gubitak raspoložive radne snage usled loših demografskih kretanja i velike emigracije.
Uz očekivani trend opadanja neto priliva SDI u narednim godinama, Srbija se trenutno suočava sa još jednim ozbiljnim izazovom: strani investitori su počeli i da iznose sve više deviza iz zemlje. Sličan razvojni put zabeležen je i u mnogim zemljama Centralne i Istočne Evrope, u kojima je nakon perioda intenzivnog priliva SDI, tokom 1990-ih i 2000-ih, usledila faza rastućih isplata dividendi i repatrijacije profita.
"Empirijska istraživanja pokazuju da je ovo uobičajen ciklus 'sazrevanja investicija', jer nakon početnih ulaganja i ostvarivanja profita, strane kompanije počinju da vraćaju kapital svojim matičnim preduzećima. U Srbiji je od 2012. godine neto priliv SDI kontinuirano premašivao odlive deviza po osnovu SDI, pri čemu je taj jaz bio naročito veliki u periodu od 2018. do 2023. kada je pozitivna razlika iznosila oko 1,5 milijardi evra godišnje. Međutim, nakon dostizanja vrhunca u 2021. godini, od oko 1,9 milijardi evra, razlika između priliva i odliva kapitala po osnovu SDI konstantno se smanjivala, da bi u 2024. opala na ispod 300 miliona evra. Ovaj trend sugeriše da bi odlivi po osnovu dividendi i repatrijacije profita uskoro mogli da dostignu, pa čak i da nadmaše neto priliv stranih investicija", navode autori analize.
Srbija je u prethodnih nekoliko godina bila među evropskim rekorderima po prilivu SDI, ali stručnjaci ukazuju da njihova struktura nije bila povoljna, jer su najvećim delom bile usmerene u tradicionalne, a ne inovativne sektore.
"Strane investicije u osnovna sredstva, su u periodu od 2019. do 2023. iznosile u proseku 5,3% BDP-a godišnje, odnosno kumulativno 15,2 milijardi evra, a više od 60 odsto završilo je u tradicionalnim privrednim granama. Pored toga što su SDI u napredne sektore bile izuzetno niske, svega oko 20 odsto, dodatni problem je to što je i kod ovih ulaganja često bilo reč o manje kvalitetnim poslovima sa nižom dodatom vrednosti", navodi se u analizi.
Podaci iz platnog bilansa ukazuju na to da su slični trendovi nastavljeni i u 2024. godini, kada je zabeležen rekordan neto priliv SDI u iznosu od 4,6 milijardi evra. Stručnjaci ukazuju da veoma mali udeo ulaganja koji je usmeren u napredne grane ukazuje na to da je transfer znanja i novih tehnologija na domaću privredu ograničen.
U analizi se navodi i da se u budućnosti može očekivati da će veće troškove rada moći da podnesu uglavnom investicije usmerene na eksploataciju prirodnih resursa, kao što je rudarstvo, koje je i u 2024. godini činilo značajan deo priliva SD, ili ulaganja u ekološki intenzivne, odnosno "prljave" tehnologije, poput proizvodnje proizvoda od gume i plastike.
Dodaju i da su tradicionalni sektori koji su u prethodnom periodu privukli najveći deo SDI sada pod velikim pritiskom. Ne samo da se u narednim godinama može očekivati smanjenje novih ulaganja u ovim granama, već postoji i sve veći rizik od povlačenja stranih preduzeća koja trenutno posluju u Srbiji. Nagoveštaji ovog trenda postaju sve vidljiviji, budući da postoji znatan broj stranih preduzeća koja najavljuju ili pribegavaju merama poput upućivanja radnika na neplaćena odsustva i smanjenja broja zaposlenih, a u nekim slučajevima i do potpunog zatvaranja proizvodnih pogona.
Posebno su ugrožene radno intenzivne delatnosti koje karakteriše niska dodata vrednost, kao što je tekstilna industrija. Sa sličnim pritiscima suočava se i automobilska industrija, koja je u Srbiji pretežno fokusirana na proizvodnju, često bazičnih, komponenti koje odlikuje relativno niska dodata vrednost.
"Lovci na subvencije"
Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije kaže za RT Balkan da se model subvencionisane ekonomije urušava pod sopstvenom težinom i napominje da je poslednjih decenija, Srbija izgradila privredu u kojoj značajan deo stranih investicija funkcioniše po modelu: država daje subvencije, besplatno zemljište, poreske olakšice, infrastrukturu, pokriva deo doprinosa, a zauzvrat firma se obavezuje da zaposli određeni broj radnika — najčešće do pet godina.
On napominje da to znači da investitori ne dolaze zbog kvaliteta radne snage, produktivnosti ili tržišta, već zato što država plaća njihov ulazak i smanjuje njihove troškove.
"Takvi investitori su faktički 'lovci na subvencije', pokretne fabrike subvencija, a ne dugoročni partneri. Oni šetaju od zemlje do zemlje, koriste državne podsticaje dok im traju, i sele se dalje čim ugovori isteknu ili kada se pojavi nova lokacija sa povoljnijim paketom. Mnoge fabrike koje su zatvarane poslednjih godina i u ovoj, nisu otišle zato što je radnik u Srbiji 'postao preskup', već zato što se njihov subvencionisani period završio i jer su na drugim tržištima dobile nove pogodnosti", smatra Duško Vuković.
On ukazuje da to nije dobra ekonomska strategija jedne zemlje, niti investicija, već "trka u naoružanju subvencijama i turistička eksploatacija radne snage u kojoj su radnici jedini gubitnici".
"Za razliku od investitora, radnik nema mogućnost da se 'preseli' sa fabrikom. A kada investitor ode: radnik gubi posao, plate i doprinosi su često neplaćeni, ostaje neizvestan staž, lokalna zajednica ostaje bez prihoda, Srbija ostaje sa praznim halama i izgubljenim milionima. Država je partner investitoru kad mu daje subvenciju, ali kad investitor ode, postaje nemoćan posmatrač i što je najproblematičnije, takva politika se godinama proklamovala naprednom iako se ulagalo u fabrike koje proizvode kablove, a ne u fabrike koje proizvode čipove. Zato ne možemo da se čudimo što nam ekonomija liči na kabl, a ne na mrežu", ističe Vuković.
Live
