Ekonomija
Nekad smo pravili avione, a sada ne možemo ni šibice: Šta sve više ne proizvodimo u Srbiji
Profesor Ekonomskog fakulteta u penziji Ljubodrag Savić kaže da su na mestima gde su bile industrijske zone, poput Rakovice i Zemuna, danas tržni centri u kojima nam stranci prodaju svoju, uglavnom nekvalitetnu robu
Nekada smo proizvodili televizore, traktore, avione i kamione, a danas gotovo da ne postoji proizvod po kojem je Srbija globalno poznata u svetu.
Stručnjaci ukazuju da su to posledice loše privatizacije i otvorenog tržišta, koje je doprinelo da smo digli ruke od proizvodnje i oslonili se na uvoz.
Mnogi potencijalni proizvođači zastanu već na početku biznis plana, jer i najjednostavnija računica pokazuje da se sve manje predmeta isplati praviti, jer je za vrhunski proizvod potrebna savremena tehnologija i što niži troškovi proizvodnje. Jeftinije je baviti se trgovinom. I sve tako do prve krize, kada se poput one tokom pandemije, pokazalo koliko je važna domaća proizvodnja. Tada smo saznali da jedva jedna fabrika u našoj zemlji proizvodi kvasac, a bilo je poteškoća i sa nabavkom sredstava za dezinfekciju.
Sagovornici RT Balkan kažu da je realnost srpske privrede da sada pravi komponente za tuđe brendove i fabrike.
Profesor Ekonomskog fakulteta u penziji Ljubodrag Savić kaže da su na mestima gde su bile industrijske zone, poput Rakovice i Zemuna, danas tržni centri u kojima nam stranci prodaju svoju, uglavnom nekvalitetnu robu. On ukazuje da se u Jugoslaviji nekada zaista i proizvodilo sve – od igle do lokomotive, a da je Srbija imala značajnu ulogu u tom ciklusu snabdevanja tržišta.
Danas je situacija potpuno drugačija. U inostranstvu se snabdevamo gotovo svom robom – od šibica i čioda do vozova i kamiona.
"U suštini, mi nemamo nijedan ozbiljan industrijski proizvod", ističe profesor Savić.
Fali nam i roba i ambalaža. Godinama je i proizvodnja u Srpskoj fabrici stakla u Paraćinu bila zaustavljena. Sada se, kažu, polako obnavlja, ali profesor ukazuje da su sve to samo obrisi nekadašnjih giganata i privredne sile kakva je nekadašnja Jugoslavija, a u njoj i Srbija, bila.
"Fokus svi ranijih zakona bio je na podršci stranim investitorima i Zakon o ulaganju iz 2014. prvi više ne pravi nikakvu razliku između domaćih i stranih investitora. Međutim, to je samo na papiru, dok jedna ključna stvar pravi ogromnu razliku između stranih kompanija i domaćih privrednika. Naši preduzetnici su u takvoj poziciji da, ako pokušaju da naprave neki proizvod vrhunskog kvaliteta, u suštini to nije isplativo. Moraju da osmisle proizvod, uzmu kredit, angažuju stručnu radnu snagu koje ima sve manje, i kada to sve naprave, konstatuju da je kineski proizvod 30 odsto jeftiniji i da oni nemaju kome da ga predaju na domaćem tržištu, jer je usko, a u inostranstvu tek nisu konkurentni", objašnjava Ljubodrag Savić.
"Domaći privrednici ne mogu da konkurišu Kinezima"
Savić napominje da, čak i da koriste sve državne podsticaje, domaći privrednici, najčešće ne mogu da konkurišu Kinezima, kojima ne mogu da pariraju ni Nemci ili Amerikanci, a kamoli mi.
"To je kao kada bismo dali starcu da se takmiči sa mladićem u punoj snazi. Propustili smo svoju šansu kada smo bili u tom periodu. Jedan od razloga je što svet pravi mnogo kvalitetnije i jeftinije stvari, nego što mi možemo da proizvodimo. Čak i kad krenu ljudi nešto da prave, te serije su ograničene. Probiti se na neko tržište, na kojem su karte već podeljene je vrlo teško. Uvek je lakše popravljati nešto, dorađivati, unapređivati... Mi smo devedesetih godina izgubili korak sa svetskom industrijom, to je činjenica", ističe profesor.
Dodaje da ipak ima i nekih pozitivnih primera i da nisu baš sve fabrike propale, iako se čini da smo sve prodali budzašto i pozatvarali.
"Kada je 1996. donet Zakon o svojinskoj transformaciji, radnici su bili akcionari, sve fabrike koje su po njemu privatizovane su preživele, a sve druge, posle 2000. koje je država gurnula u proces restrukturiranja su propale. Imali smo grobare srpske privrede... Neki mangupi u našim redovima su nesmotreno, uveli zemlju u nešto što se zove slobodna tržišna privreda, a odnos snaga je bio kao da dođe dobro uhranjeni nemački vojnik, sa svim naoružanjem, i onaj kostur od čoveka izgladneli, koji je bio u nekom logoru", slikovito objašnjava profesor Savić.
Napominje da se domaća industrija uglavnom svela na proizvodnju komponenti za inostrane fabrike. To je nova "klopka" u koju smo upali.
"Kada one rade, radimo i mi, a kada ne rade, gase se i naše fabrike. Neki majstori u našim redovima, nisu razumeli osnovne lekcije iz ekonomije. Bio je stav, da su naša preduzeća 'beli slonovi socijalizma' i da treba izgraditi lepše i bolje, a dobili smo u stvari – fabrike u kojima se motaju kablovi. S druge strane, doveli smo strane trgovinske lance, koji ne štite naš interes, već su došli ovde da zarade i da prodaju svoje", navodi Ljubodrag Savić.
"Nismo razumeli da je industrija kičma"
Predsednik Saveza samostalnih sindikata metalaca Zoran Marković kaže za RT Balkan da su se naše fabrike pozicionirale kao komponentaši stranih investitora, umesto da razvijamo domaće proizvode.
"Ključna stvari i najveća proizvodnja je bila 'Crvena zastava' u Kragujevcu koja je proizvodila po 200.000 automobila. Imali smo 'Fabriku kablova', pa Minel, 'Gošu', 'Prvu petoletku'... To je bila paleta fabrika koje su zatvorene. Imali smo tržište od 20 miliona stanovnika, a raspadom su se velike firme pozatvarale i rasparčale", kaže Marković.
On napominje da je EI Niš napravio prvi računar, ali da smo sada došli u situaciju da Kinezi ili Vijetnamci prave televizor koji košta 10.000 dinara, a mi ne možemo da ga napravimo za te pare.
"Turci prave najjeftiniji i najbolji licnasti kabl. Turska je velika i i stalno se gradi, a mi smo malo tržište, nemamo kome da prodamo. Kineska oprema je izuzetno popravila kvalitet, a na kvantitetu nas 'ubijaju'. To je igra brojki. Mi radimo na stotine hiljada, oni na stotine miliona. Što neko ne pravi upaljače? Zato što ga uveze za 50 centi iz Kine. Oni rade milijardu upaljača i može da dominira i drži monopol i sigurno je konkurentan, jer cena ide dole što je veća količina. Kinezi su videli da ne mogu da naprave kvalitetna automobile kao što su 'audi' i 'mercedes', ali su se preorijentisali na električne automobile i sada su 50 godina ispred Evrope", smatra Zoran Marković.
Profesor Ljubodrag Savić napominje da smo vodili nesmotrenu politiku i da nismo razumeli da je industrija, odnosno proizvodnja, kičma svega.
"Samo zemlje koje imaju izuzetno retka prirodna bogatstva, mogu da prežive bez jake privrede. Mi smo napravili suštinski grešku kada smo se odrekli industrijalizacije i više nemamo suverenitet ni u čemu. To je ekonomski zločin petooktobaraca koji nisu razumeli šta treba raditi u dugom roku", objašnjava profesor.
Fabrike koje su otvorili stranci, namamljeni izdašnim subvencijama, zatvaraju se preko noći, a profesor ukazuje da će biti tu do trenutka dok im neko ne ponudi bolje uslove.
"Danas je svet u krizi i bore se da privuku i to što je ostalo od fabrika. Nemačka u poslednjih 13 godina nije bila u većoj ekonomskoj krizi. I tamo rade fabrike polovično i tamo ljudi ostaju bez posla, gube bitku sa Amerikom i Kinom, zbog odricanja od jeftinog ruskog gasa i tog tržišta. To su problemi koje objektivan čovek mora da prihvati i da sagleda da ovo nije lokalni problem samo naše zemlje, već da mnogi spoljni faktori utiču i na poslovanje domaće privrede", napominje profesor.
On ukazuje da je bivša Jugoslavija bila velika država koja je imala dobru podelu rada i međurepubličku saradnju. Dug je spisak fabrika od Slovenije preko Hrvatske i BiH, Makedonije, do Srbije.
"Srbija je imala mnogo fabrika, od Industrije motora Rakovica, traktora IMT, Fabrika odlivaka, "Crvena Zastava" u Kragujevcu, EI Niš, FAP Priboj. Staklara u Paraćinu je obnovila proizvodnju, ali to je simbolično u odnosu na količine koje su ranije pravili. O tekstilnim fabrikama da i ne govorimo, bilo ih je na desetine. Nije postojao nijedan grad u Srbiji da nije imao ozbiljnu i veliku fabriku. Danas bi bilo jako teško da ponovo podignemo industriju, i to ne na onaj nekadašnji nivo, nego i na trećinu toga, vrlo je teško", smatra Ljubodrag Savić.
Profesor napominje da statistika pokazuje koliko je to bila ozbiljna država sa ozbiljnom industrijalizacijom.
"Prosečna stopa rasta industrijske proizvodnje od 1963. do 1988. je bila 7,5 procenata. Sada, kada imamo tri odsto, i mi i evropske države, radujemo se. Mi danas, nažalost, proizvodimo samo delove. Od naše industrije je uglavnom ostalo to, da pravimo komponente za tuđe fabrike. To je srpska realnost", poručuje profesor Ljubodrag Savić.
Live
