Zvaničnici koji obnovljive izvore energije, poput solarnih panela, predstavljaju kao najjeftiniji način proizvodnje struje, svoje tvrdnje baziraju na samo malom delu troškova uključivanja panela u energetsku mrežu, pokazala je analiza istraživačkog portala "Ril klir polisi" (RKP).
Na primeru Misisipija, američki sajt pokazuje da je solarna energija skuplja od uglja, prirodnog gasa, nuklearnih elektrana i da će uvođenje solarnih panela u mrežu samo povećati račune porodicama i kompanijama koje zavise od njih.
Jedan od najčešćih načina procene troškova proizvodnje električne energije iz različitih tipova elektrana je metrika koja se zove nivelisani trošak energije ili LCOE.
LCOE je procena dugoročnih prosečnih troškova proizvodnje električne energije iz elektrane. Ove vrednosti se procenjuju uzimanjem troškova elektrane, kao što su novac potreban za njegovu izgradnju i rad, troškovi goriva i troškovi pozajmljivanja novca, i dele sa količinom električne energije koju proizvodi postrojenje (obično megavat sati) tokom svog korisnog veka trajanja.
Drugim rečima, LCOE procene su u suštini kao izračunavanje cene vašeg automobila na osnovu pređenog kilometra nakon obračuna troškova kao što su početna kapitalna investicija, plaćanje zajma i osiguranja, troškovi goriva i održavanje, navodi portal.
Kada se LCOE primeni na primer Misisipija, električna energija proizvedena novim solarnim panelima koštala bi 50,67 dolara po megavat satu. Poređenja radi, struja koja se proizvodi uz pomoć gasa košta 30,31 dolara po MWh, uprkos rastu cena prirodnog gasa. Cena struje koju proizvode nuklearne elektrane iznosi 32,10 dolara po MWh, dok struja koja se "dobija" iz uglja košta 43,83 dolara po megavat satu.
Uz to, navodi RKP, ne samo da su solarni paneli skuplji od postojećih elektrana na prirodni gas, ugalj i nuklearni pogon, već su i manje "vredne" jer ne rade ako Sunce ne sija.
Statistike pokazuju da su solarna postrojenja u Misisipiju generisala samo oko 22 procenta svoje potencijalne proizvodnje u 2021. godini, što znači da bi komunalne kompanije trebalo da instaliraju 450 megavata (MW) solarne energije da bi proizvele 100 MW električne energije, u proseku, tokom jedne godine, što zahteva ogromne kaapacitete - hiljade jutara zemlje, izgradnju više dalekovoda za povezivanje ovih panela sa mrežom (koji koštaju između 2,5 i 3,1 milion dolara po milji) i premeštanje struje tamo gde je potrebna. Ovi troškovi, uključujući poreze na imovinu u vezi sa zemljištem, vodovima i drugom opremom, biće prebačeni na potrošače kroz njihove tarife za električnu energiju.
Na kraju, bez obzira na to koliko solarnih panela bude instalirano, elektrane neće nestati jer je državi potrebna struja i kada Sunce nije sija, što se dešava svake noći. Kao rezultat toga, porodice i preduzeća su primorani da plaćaju za dva električna sistema: jedan koji radi kada Sunce sija, i onaj koji radi kada ga nema.