Španski grad Seuta, koji se pomalja iz Maroka na obali Sredozemnog mora, postao je novo čvorište za trgovinu naftom. Tamo Rusija menja naftne tankere, što joj omogućava da smanji troškove transporta, ali i zaobiđe ograničenja nametnuta sankcijama SAD i Evropske unije za trgovinu njenim energentima.
Dakle, zahvaljujući ovom čvorištu ruska nafta i dalje stiže na svetsko tržište u velikim količinama, isporuke su tek za nijansu manje u odnosu na period pre početka rata u Ukrajini, tvrdi kolumnista "Blumberga".
Pre početka sukoba Rusija je retko koristila vode u blizini Seuta budući da je naftu isporučivala direktno u evropske rafinerije uz pomoć malih tankera. Ali sada Kremlj koristi more u blizini španske enklave kao bazu za transfere s broda na brod.
Rusija utovaruje naftu u male tankere zvane "aframaks" na svojim izvoznim terminalima u Baltičkom moru, kao što su Primorsk i Ust Luga. Potom ta plovila, inače osposobljena da probiju arktički led tokom zime, prevoze naftu prema Seuti. U blizini grada "aframaksi", koji pojedinačno prevoze oko 700.000 barela tečnog zlata, čekaju dok ne stigne tzv. veoma veliki brod za prevoz sirove nafte – VLCC. "Aframaksi" zatim prilaze VLCC-u i prenose teret s broda na brod.
Da bi se utovario jedan VLCC, potrebno je oko tri prenosa tereta budući da može da preveze najmanje dva miliona barela. VLCC onda kreće put Aziji, obilazeći Afriku.
Od decembra, piše "Blumberg", šest VLCC-a je preuzelo sirovu naftu iz više od 15 "aframaksa". A po podacima konsultantske kuće "Vorteksa", neka od ovih ogromnih plovila su u prošlosti isporučivala iransku i venecuelansku naftu.
Takođe, situacija na terenu ukazuje na to da Rusija i Kina spremaju još više "zamena" u Seuti, dok trenutno dva VLCC-a čekaju "aframakse".
"Blumbergov" kolumnista iznosi i podatak da Moskva ovim ne krši međunarodno pravo jer tankeri uglavnom ostaju ukotvljeni 12 nautičkih milja od obale, što je granica teritorijalnih voda, iako se ponekad čini da su se približili Seuti, tj. ušli na špansku teritoriju. Rusi se takođe pridržavaju međunarodnih normi tako što drže uključene brodske farove.
Pored toga što Rusija na ovaj način smanjuje odsutnost "aframakasa" na duže periode (do Seute im treba samo 10 dana, a da idu skroz do Kine trebalo bi im još više od mesec), budući da nema mnogo plovila opremljenih za razbijanje leda, ova vrsta transporta je i jeftinija. Unajmljivanje VLCC-a košta manje od 20.000 dolara dnevno, dok za iznajmljivanje "aframaksa" treba izdvojiti 55.000 dolara dnevno.
Uz to, Seuta ima veoma povoljan položaj. Nalazi se u Sredozemnom moru, a zaštićena je od olujnih vetrova i zimskih talasa severnog Atlantika. Blizu je Gibraltara, pa VLCC-ovi koji preuzimaju teret mogu brzo da se vrate u otvorene vode i nastave plovidbu oko Afrike i ka Aziji.
Rusija u ovu svrhu koristi i vode kod grčkog grada Kalamata. Međutim, nisu ni približno povoljne kao u slučaju Seute – tankeri moraju da zalaze dublje u Sredozemno more, a VLCC može biti natovaren samo dopola kako bi mogao da prođe kroz Suecki kanal.
"Blumberg" zaključuje da Evropa treba da obrati pažnju na ono što se dešava na njenim ulaznim vratima. Sankcije nisu baš delotvorne.