U poslednjih deset godina Srbija je drastično povećala uvoz hrane, dok je u gotovo svim poljoprivrednim granama zabeležila pad proizvodnje. Uvoz poljoprivrednih proizvoda je sa 1,29 milijardi evra 2014. porastao na 3,35 milijardi evra u 2023. Između dva popisa, broj svinja u oborima je pao za više od 30 odsto, dok je goveda i živine za oko 20 odsto manje.
Udeo poljoprivrede u BDP-u Srbije u poslednjih deset godina smanjio se sa 6,1 na svega 3,8 odsto, dok je zaposlenost u sektoru pala sa gotovo 20 na oko 13 odsto ukupne zaposlenosti.
To je samo deo statistike koja je navedena u novoj "Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2026-2034. godine", uz obrazloženje da ovi trendovi ukazuju na strukturnu stagnaciju agrara, nedovoljna ulaganja i snažan uticaj klimatskih ekstrema. U predlogu ovog dokumenta, čija javna rasprava je počela u utorak i trajaće do 30. marta, navedeni su svi problemi koje bi što pre trebalo rešavati kako bismo maksimalno smanjili zavisnost od uvoza hrane.
Paralelno sa padom stočnog fonda, dramatično je smanjen i broj gazdinstava koja drže pojedine kategorije stoke, najviše broj domaćinstava sa muznim grlima za oko 60 odsto. Dokument donosi i zabrinjavajuće podatke o stanju zemljišta. U poslednjih deset godina Srbija je izgubila gotovo 200.000 hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta, jer je došlo je do smanjenja sa 3.437 hiljada na 3.239 hiljada hektara, dok je čak 74 odsto traktora koji ga obrađuju starije od 20 godina.
Strategija postavlja ambiciozan cilj: obnovu prehrambenog suvereniteta Srbije i transformaciju sektora ka održivim, "zelenim" i digitalnim modelima proizvodnje, povećanje konkurentnosti u sektoru poljoprivrede i podsticanje održivog razvoja ruralnih područja.
Strategija poljoprivrede na 192 strane predstavlja trenutno stanje u sektoru i na bazi analize postojećeg stanja preporučuje rešenja koja će biti osnov agrarne politike za narednih deset godina.
Fokus je na šest posebnih segmenata, od stabilnosti dohotka i jačanja stočarstva, do prilagođavanja klimatskim promenama i usklađivanja sa standardima EU. Kao ključni cilj navodi se povećanje proizvodnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, a do njegovog ostvarenja trebalo bi da dovede efikasno planiranje i finansiranje poljoprivrede, bolje upravljanje poljoprivrednim zemljištem, jačanje agroindustrije, povećanje konkurentnosti domaćih proizvoda, unapređenje ruralne infrastrukture i bolja povezanost poljoprivrede sa tržištem.
Ekonomista Žarko Galetin kaže za RT Balkan da u uslovima otvorene ekonomije, i sa ograničenjima koje nam nameće Zajednička agrarna politika Evropske unije (ZAP) domaći proizvođači mogu odgovoriti na uvoznu konkurenciju jedino kroz unapređenje nivoa konkurentnosti poljoprivrede. On ukazuje i da ima logike da uvozimo južno voće koje kod nas ne može da uspeva, ali da je nedopustivo da uvozimo mleko, sireve, meso, živu stoku, prasad, a naročito povrtarske kulture i voće.
"Ako već moramo da uvozimo rano povrće tokom zime i ranog proleća iz Grčke, Turske ili Albanije, nema potrebe u jeku sezone da to radimo. Međutim, taj uvoznički dinar je toliko 'sladak' i taj lobi je toliko jak da naše tržište preplavi i ona roba za kojom nemamo potrebe i gde možemo da zatvorimo bilansno sa našom proizvodnjom", kaže Galetin.
On ističe da je osnovno pitanje na koje bi nova strategija trebalo da nam da odgovor - zašto je uvozna roba jeftinija od naše i kako da postignemo da mi dostignemo taj nivo proizvodnje da naši proizvodi budu povoljniji?
"Mi ne uvozimo voće i povrće samo iz EU, već i iz Turske, Azerbejdžana, Kine, a oni sigurno nemaju plodniju zemlju od naše, ali nama nešto drugo očigledno nedostaje. Neke od tih zemalja imaju prinose veće i do 60 odsto u odnosu na one koje mi ostvarujemo na našim njivama", navodi Galetin.
On napominje da je Srbija uspešna u proizvodnji pšenice i kukuruza i da te robe imamo značajno više u odnosu na naše potrebe, ali da bi u budućnosti trebalo napraviti zaokret u setvenoj strukturi.
"To je težak i spor posao, ali bi trebalo napraviti procene čega nam koliko treba i šta je najisplativije. Pšenice nam ne treba toliko, ali nam treba više krompira ili luka. Zato bi trebalo da unapredimo uslove kontrolisane proizvodnje i da maksimalno racionalno iskoristimo resurse koje imamo", smatra Žarko Galetin.
Ako se domaća poljoprivreda u sve većoj meri oslanja na uvoz osnovnih inputa, poput semena, đubriva i zaštitnih sredstava, postavlja se pitanje koliko je koncept suvereniteta održiv u praksi, naročito u uslovima globalnih kriza, poremećaja tržišta i geopolitičkih rizika.
Stočarstvo kao najkritičniji sektor
Poređenje rezultata dva poslednja popisa poljoprivrede jasno ukazuje na duboko izražene negativne trendove u stočarskoj proizvodnji. U 2023. je u Srbiji evidentirano 725.408 goveda, 2.263.705 svinja, 1.702.682 ovaca, 149.558 koza i oko 22 miliona grla živine.
Iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja saznajemo da iz sopstvene proizvodnje zadovoljavamo tek 84 odsto domaćih potreba za svinjskim mesom i da je i strategija prepoznala sektor svinjarstva kao najkritičniji segment stočarske proizvodnje u kojem dominira veliki broj malih gazdinstava niske produktivnosti.
Kao predlog se navodi da ova gazdinstva moraju biti stimulisana da ulažu u objekte i tehnologiju radi povećanja obima proizvodnje, poboljšanja ekonomičnosti i unapređenja kvaliteta proizvoda kako bi postala konkurentnija.
"Trenutno se u našu zemlju uvozi veliki broj prasadi za tov. Stoga, treba raditi na razvoju i integraciji u kooperacije malih i srednjih farmi. Farme bi se specijalizovale u dva pravca. Jedna grupa farmi bi gajila krmače i bavila se isključivo proizvodnjom kvalitetne prasadi koja bi se dalje tovila na drugoj grupi farmi, koje trenutno postoje, i koje su specijalizovane za ovaj segment proizvodnje. Na taj način bi došli do kvalitetne prasadi za tov koja se trenutno uvoze. Razvoj velikih farmi svinja treba stimulisati kroz podsticaje, tehničku podršku i programe modernizacije za gajenje krmača i uzgoj prasad, a na srednjim i malim organizovati tov svinja", navodi se u predlogu Strategije poljoprivrede.
Targetirani cilj strategije jeste transformacija malih i srednjih uzgajivača na nivo preko 20 muznih, 50 tovnih krava, odnosno 100 tovljenika svinja kao minimum koji obezbeđuje održivost stočarske proizvodnje. Strategija podstiče ukrupnjavanje radi dizanja kapaciteta u pogledu ponude i na taj način stvaranje respektabilnih pregovarača u procesu ugovaranja prodaje sa otkupljivačima.
Istovremeno, navodi se da industrijski sektor, odnosno pravna lica i preduzetnici, drže nesrazmerno velike količine živine i svinja, što ukazuje na visoku koncentraciju proizvodnje u malom broju velikih sistema.
EU traži ukidanje premije za mleko
Jedna od novina koju predviđa nova Strategija je i ukidanje premije za mleko, jer, kako se navodi, ona kao šema podrške, nije prihvatljiva sa aspekta EU, zbog čega je tokom pretpristupnog perioda potrebno izvršiti njeno prilagođavanje pravilima i principima Zajedničke agrarne politike EU.
Kao oblik proizvodne podrške, premija za mleko predstavlja oblik cenovne podrške, te kao takva, nije prihvatljiva ni sa stanovišta Svetske trgovinske organizacije (STO), a zbog direktnog uticaja na nivo cene, a samim tim i na tržište.
"Opredeljenje strategije jeste da se sačini modifikacija šeme kroz dvofazni proces. Prva faza je da se na neki način zadrži sistem premija, ali kroz različite nivoe plaćanja za sirovo mleko, dok bi se druga faza transformisala u plaćanje po grlu mlečne krave. Novo je što se favorizuje kvalitet mleka i plaćanje po kvalitetnim grupama po mnogo više kriterijuma nego do sada. Za realizaciju ovog plana u punom kapacitetu i plaćanje premije po klasama kvaliteta neophodno je ustanoviti Nacionalnu laboratoriju za kontrolu kvaliteta sirovog mleka", objašnjava Žarko Galetin.
Iskustva su pokazala da su zemlje koje nisu prenele u EU najmanje polovinu svojih nacionalnih mera, loše prošle. Stručnjaci kao pozitivan primer navode Mađarsku i napominju da je ova zemlja pet do sedam godina zadržala neke nacionalne podsticaje i uz dobijene pare iz EU ispravila greške koje je njena vlada načinila u tranziciji.
Kada je u pitanju ratarska proizvodnja navedeno je da značajno smanjenje površina pod povrćem, ukazuje na potrebu da se u cilju obnove prehrambenog suvereniteta povećaju podsticaji za proizvodnju povrća i uvedu sezonske intervencije.
"Omogućiti povrtarima zakup državnog zemljišta na osnovu prava prečeg zakupa. Rezultat će biti višestruko pozitivan - povećanje obima povrtarske proizvodnje, rast konkurentosti proizvođača i očuvanje prirodnih resursa", navodi se u predlogu Strategije.
Ukazuje se da u Srbiji ne postoje profesionalni proizvođači rasada, pa se iz tog razloga on uvozi i to najviše iz Grčke, BiH i Mađarske.
Domaći poljoprivrednici prepušteni su tržištu. To znači da oni za većinu svojih proizvoda ne znaju kupca. Zbog toga stručnjaci preporučuju hitno povezivanje primarnih proizvođača, sa prerađivačima i trgovcima. Jedan od predloga je osnivanje proizvođačkih organizacija koje bi doprinele ukrupnjavanju proizvodnje i olakšavanju plasmana.
Glavni nedostatak je, međutim, što je strategija jedan deklarativni dokument, koji nije obavezujuć, tako da bi iz nje tek trebalo da izniknu agrarne politike koje će se pretvoriti u neku konkretnu priču koja će "napuniti štale i obore" ili će u suprotnom ostati samo populistički spisak lepih želja.