Kada je cena nafte marke "brent" prošle nedelje nakratko prešla 120 dolara po barelu usred obnovljenih tenzija oko Ormuza i izlaska Ujedinjenih Arapskih Emirata iz OPEK-a, reakcije tržišta sugerisale su nešto više od još jednog cikličnog naftnog šoka.
Potez UAE pokrenuo je poznate debate o kvotama, rezervnim kapacitetima i rivalstvima u Zalivu, ali i signalizirao dublju promenu. Raspad OPEK-a otkriva da je pravilo da proizvođači upravljaju ponudom, dok neko drugi nadgleda morske puteve, uvek bilo na staklenim nogama. Ta era je završena, piše za RT internešenel saradnik Istraživačke fondacije "Observer" Maniš Vaid.
Tokom većeg dela svoje istorije, OPEK je funkcionisao u okviru relativno predvidljivog sistema. Nafta se kretala kroz nekoliko kritičnih uskih grla, među kojima je najvažniji Ormuski moreuz, a članice OPEK-a su prilagođavale proizvodnju kako bi uticale na cene.
Tržišta sada procenjuju geopolitički rizik zajedno sa ponudom i potražnjom. Uzimaju u obzir osiguranje od ratnog rizika, preusmeravanje zbog sankcija i mogućnost da se ključne tranzitne rute suoče sa produženim poremećajima.
Azijske rafinerije već preračunavaju izloženost tereta, jer preusmeravanje preko Crvenog mora produžava vreme putovanja i povećava troškove osiguranja. Proizvođači se, u međuvremenu, prilagođavaju tržištu gde se stabilnost rute više ne može uzimati zdravo za gotovo.
Ovaj širi kontekst pomaže da se objasni strateška logika koja stoji iza odluke UAE. Abu Dabi je uložio velika sredstva u proširenje proizvodnih kapaciteta na pet miliona barela dnevno do 2027. godine sa trenutnih 4,85 miliona, čak i kada su sporazumi OPEK+ značajno ograničili stvarnu proizvodnju ispod tog praga.
Nastavak izgradnje infrastrukture za proizvodnju dok ste ograničeni kvotom predstavljao je komercijalnu i stratešku kontradikciju. Proizvođači poput UAE, četvrtog po veličini u OPEK+, sada izgledaju više fokusirani na fleksibilnost proizvodnje i pristup azijskom tržištu.
Postoji i paralelno pomeranje na strani potražnje koje oblikuje proračune proizvođača. Glavni azijski uvoznici, posebno Indija, aktivno traže fleksibilnije odnose sa dobavljačima koji posluju van tradicionalnih kartelskih struktura. Indijski zvaničnici su već signalizirali interesovanje za pregovore o dugoročnim sporazumima o trgovini naftom sa UAE sada kada Abu Dabi više nije ograničen proizvodnim kvotama OPEK-a.
Prednosti su jednostavne. Blizina znači niže troškove prevoza, bilateralni sporazumi omogućavaju fleksibilno određivanje cena, a direktni aranžmani izbegavaju moguća ograničenja povezana sa uduruženjem.
Za UAE, ovo predstavlja više od raskida sa OPEK-om. To signalizira preusmeravanje ka energetskom pejzažu gde obezbeđivanje dugoročne azijske potražnje kroz fleksibilne izvozne aranžmane može biti važnije od održavanja privida kolektivne discipline. Kvote ne vrede mnogo ako tankeri ne mogu da prolaze.
Od OPEK kvota do pomorskih blokada
Stariji okvir OPEK-a je izgrađen za eru kada su velika ponuda i pad cena bili glavna briga. Pretnje sa kojima se tržišta nafte sada suočavaju su potpuno drugačije. Geopolitika je promenila način na koji se nafta kreće. Zatvaranje Ormuskog moreuza, koji je prenosio oko 20 miliona barela dnevno, pre nego što je zatvoren u martu, dovelo je do situacije koju je Međunarodna agencija za energiju nazvala najvećim poremećajem u snabdevanju naftom u istoriji.
Prošle krize su funkcionisale na osnovu pretpostavke da će poremećaji biti kratki i da će se tokovi nafte vratiti u normalu. Ta pretpostavka više ne važi. Sama percepcija rizika sada menja troškove prevoza, rasporede isporuke i ponašanje tržišta. Potpuna blokada nije neophodna da bi tržišta reagovala. Zato je "brent" dostigao 120 dolara. Cena odražava sumnju u tranzitne rute, ne samo u snabdevanje.
U ovom kontekstu, razilaženje unutar OPEK+ ima više smisla. Izlazak UAE otkriva sve veći jaz između kolektivne discipline i nacionalne strategije. Saudijska Arabija i dalje je sidro grupe, jer često preduzima veća smanjenja kako bi podržala cene. Ali ne posluju svi proizvođači u istom vremenskom okviru. Za Abu Dabi, obezbeđivanje budućeg tržišnog udela u Aziji je važnije od odbrane sistema koordinacije osmišljenog za drugačije okolnosti.
Iran čita situaciju kroz drugačiju perspektivu. Teheran je dugo posmatrao energetsku bezbednost kao takmičenje oko pristupa, pritiska i kontrole ruta. Rastuća militarizacija i sankcije već su pretvorile trgovinu naftom u geopolitičku borbu. Odlazak UAE potvrđuje da proizvođači idu svojim putem u fragmentiranom sistemu.
OPEK se ne urušava. Zadržava uticaj, uglavnom zahvaljujući rezervnim kapacitetima Saudijske Arabije. Ali se menja ono što ga je držali na okupu – predvidljiva isporuka, usklađeni podsticaji i centralizovano upravljanje.
Uspon paralelnih energetskih mreža
Ruska sirova nafta je preusmerena ka azijskim tržištima nakon zapadnih sankcija. Ovo je preoblikovalo rute tankera, promenilo marže i mehanizme plaćanja. Sankcije nisu smanjile snabdevanje, već su ubrzale diverzifikaciju trgovinskih kanala.
SAD nastoje da igraju dvostruku ulogu: pružaoca bezbednosti u ključnim pomorskim regionima i glavnog dobavljača škriljaste nafte i tečnog prirodnog gasa (LNG). Rast proizvodnje van OPEK-a stalno narušava dominaciju starijih, centralizovanijih energetskih struktura.
Za azijske uvoznike, ova promena je istovremeno i prednost i mana. Iako su bili u mogućnosti da diverzifikuju snabdevanje sirovim naftom, njihova energetska bezbednost je sve više vezana za geopolitiku, logistiku i finansijsku infrastrukturu.
Učesnici na tržištu prepoznaju ovu tranziciju. Posmatrači primećuju da sistem može da apsorbuje šokove poput izlaska UAE bez neposrednih poremećaja. Ali taj mir odražava adaptaciju, a ne staru stabilnost. Nedavne analize pokazuju kako se mreže snabdevanja i bezbednosti sada oblikuju i političkim usklađivanjem i efikasnošću tržišta. Globalni naftni sistem više se ne vrti oko jednog centra; on se fragmentira u više međusobno povezanih, ali različitih krugova.
Potražnja se odlučno pomera ka istoku. Očekuje se da će Indija dodati milion barela po danu do 2030. godine, što je najveći porast od bilo koje zemlje na svetu, i da će činiti skoro polovinu celokupne globalne potražnje za naftom do 2035. godine. Ova promena menja strategije proizvođača. Izvoznici iz Zaliva više ne brane samo nivoe cena već se takmiče za dugoročnu relevantnost na azijskim tržištima gde je trgovina između Zaliva i Azije dostigla 516 milijardi dolara u 2024. godini, što je dvostruko više od obima trgovine između Zaliva i Zapada od 256 milijardi dolara.