Obraćanje najvećem rivalu retko kada je znak samopouzdanja. Ipak, odluka Katara da potpiše dugoročne ugovore o nabavkama iz SAD sugeriše da je ovaj, inače drugi najveći svetski izvoznik tečnog prirodnog gasa (LNG), sve zabrinutiji da bi nestabilnost u Zalivu mogla da ugrozi njegove ambiciozne planove za širenje.
Kompanija "Katar enerdži" nedavno je potpisala dvadesetogodišnji ugovor o kupovini 3 miliona metričkih tona tečnog prirodnog gasa godišnje iz postrojenja kompanije "Vudsajd enerdži" u Luizijani. Nešto ranije, potpisala je ugovore sa kompanijom "Šenijer enerdži" do 4 miliona tona LNG godišnje do 2054. godine.
Isporuke prema ovim ugovorima počinju 2030. i 2031. godine, čime će Katar postati najveći kupac američkog tečnog prirodnog gasa.
Izvršni direktor "Katar enerdžija" Sad el Kabi rekao je Rojtersu da očekuje da će tokom ove godine potpisati dodatne ugovore o nabavci sa američkim i drugim proizvođačima, čime bi se, potencijalno, osigurali milioni tona tečnog prirodnog gasa iz inostranstva za naredne decenije.
I pre izbijanja rata između SAD i Irana 28. februara, ova državna kompanija je već sprovodila međunarodnu ekspanziju. Sticala je udele u projektima tečnog prirodnog gasa, od Severne Amerike do Afrike, u okviru strategije za proširenje svog trgovinskog portfolija i postizanje veće fleksibilnosti.
Međutim, najnoviji poslovi odražavaju suštinskiju promenu. Umesto da samo diversifikuje svoj portfolio, čini se da Katar sada kupuje svojevrsnu "polisu osiguranja" protiv poremećaja u sopstvenom izvozu.
Ove nabavke Katara predstavljaju još jedan pokazatelj da su SAD – ne tako tiho – postale najveći dobitnik globalnog preispitivanja energetskih rizika na Bliskom istoku, što označava istorijski obrt uloga.
"Pre dvadeset pet godina, moje kolege iz Bele kuće i ja bili smo zabrinuti da će SAD postati zavisne od Katara u pogledu tečnog prirodnog gasa, baš kao što smo bili zavisni od OPEK-a kada je reč o nafti", rekao je Rojtersu Bob Meknali, osnivač i predsednik kompanije "Rapidan enerdži grup", koji je nekada bio savetnik za energetiku u Beloj kući tokom mandata predsednika Džordža V. Buša. "Zatim su usledile revolucija u eksploataciji nafte i gasa iz škriljaca i rat sa Iranom, a sada Katar kupuje od nas."
Dok se Vašington i Teheran i dalje spore oko budućnosti Ormuskog moreuza, proizvođači iz Zaliva ubrzano rade na smanjenju zavisnosti od ovog uskog plovnog puta, kroz koji je, pre rata, prolazila otprilike petina svetskih energetskih zaliha.
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati proširuju – ili se pripremaju za proširenje – mreže cevovoda koje zaobilaze Ormuz, kako bi olakšali izvoz sirove nafte i prerađenih goriva izvan Zaliva.
Katar se suočava sa daleko težim izazovom. Za razliku od svojih suseda, ova mala zalivska država nema drugu održivu rutu za izvoz tečnog prirodnog gasa osim preko Ormuza. Celokupna njegova industrija LNG-a koncentrisana je u ogromnom postrojenju "Ras Lafan", gde se gas iz "Severnog polja" prerađuje i otprema kupcima širom sveta.
Sukob je u martu na bolan način ogolio te rizike, kada je iranska raketa oštetila dva od 14 proizvodnih postrojenja kompanije "Katar enerdži" u Ras Lafanu, što je dovelo do gubitka oko 17 posto izvoznih kapaciteta zemlje.
Iz kompanije "Katar enerdži" su naveli da će ovaj zastoj rezultirati gubitkom prihoda od oko 20 milijardi dolara godišnje, te da će za popravke biti potrebno oko tri godine.
Svaki pokušaj Katara da razvije alternativnu izvoznu infrastrukturu zahtevao bi ulaganja od desetina milijardi dolara u cevovode i kapacitete za skladištenje gasa. Čak i tada, izgradnja novih, masivnih energetskih postrojenja samo stvara dodatne mete podložne napadima, kao što je rat i pokazao.
Stoga ne čudi što se strategija Katara zasniva na traženju zaštite ne kroz izgradnju dodatne domaće infrastrukture, već kroz geografsku diversifikaciju.
Trenutni izazovi dolaze u posebno teškom trenutku za Katar, upravo kada ova zalivska država ulazi u najveći ciklus rasta u poslednjih nekoliko decenija.
Međunarodna agencija za energetiku procenjuje da će u periodu od 2025. do 2030. godine širom sveta biti pušteni u rad novi kapaciteti za izvoz LNG-a u obimu od oko 300 milijardi kubnih metara, što će povećati dostupnu globalnu ponudu za oko 50 posto.
Više od polovine tih novih kapaciteta doći će iz SAD, dok bi na Katar, kako se očekuje, otpadala otprilike četvrtina. Stoga se očekuje da će ove dve zemlje dominirati rastom globalne trgovine tečnim prirodnim gasom tokom naredne decenije, što vodi ka sve intenzivnijoj borbi za tržišni udeo.
Katarski LNG i dalje ima određene jasne prednosti u odnosu na američke isporuke, pre svega kada su u pitanju troškovi proizvodnje. Prema procenama u industriji, troškovi u Kataru iznose otprilike 3–5 dolara po milionu britanskih termalnih jedinica (BTU), što je oko upola manje od troškova mnogih projekata u SAD.
Vašington, međutim, ima jednu ključnu prednost: američki izvoznici LNG-a ne suočavaju se sa geopolitičkim ograničenjima koja proizilaze iz zavisnosti od Ormuskog moreuza.
To ranije nije predstavljalo veliki problem, ali nakon rata u Iranu, kupci nafte i gasa sve više pridaju značaj sigurnosti snabdevanja, izjednačavajući je po važnosti sa cenom.
Pitanje više nije da li će planovi kompanije "Katar enerdži" da do 2030. godine gotovo udvostruči proizvodnju LNG-a ostati na pravom putu. Očekuje se da će prva nova proizvodna postrojenja početi sa radom početkom sledeće godine. Pitanje je da li će ta postrojenja ostati operativna u radikalno preoblikovanom Zalivu.
Čak i ako SAD i Iran u narednim mesecima postignu dogovor o održivom miru – što je veliko "ako" – uloga Ormuza na regionalnim energetskim tržištima verovatno se zauvek promenila, i to na štetu Katara. Čini se da su dani zagarantovanog prolaza kroz ovaj plovni put prošli.
Za Katar, dakle, kupovina američkog tečnog prirodnog gasa predstavlja način da profitira od rastuće potražnje za politički sigurnim isporukama, čak i ako one dolaze iz Severne Amerike.
Ovo bi mogao biti do sada najjači dokaz da je sukob sa Iranom ubrzao decenijski proces pomeranja moći na energetskom tržištu – udaljavanja od Bliskog istoka i približavanja SAD.