Od početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini, pitanje veličine ruske i kineske ekonomije - u odnosu na zapadne ekonomije - postalo je veoma značajno. U početku su kreatori politike upoređivali ruski bruto domaći proizvod (BDP) sa BDP-om Španije ili Italije, na primer, kao način da se minimizira njegov globalni značaj. Sada kada su ove geopolitičke tenzije oživele hladnoratovske blokove, ispostavilo se da Zapad suštinski ne razume stvarnu veličinu i značaj ovih ekonomija, naveo je profesor Škole za napredne studije društvenih nauka, Žak Sapir u tekstu za "Ameriken afers".
Prosta statistika BDP-a je uljuljkala Zapad u lažni osećaj sigurnosti, naveo je on.
Ako se gleda BDP, zapadne ekonomije izgledaju dominantno, a njihova sposobnost da uvedu sankcije bespogovorna. Ali, oslanjanje Zapada na uslužne sektore – i relativna slabost direktno produktivnih sektora kao što su manufaktura, rudarstvo i poljoprivreda – uvelo je kritične slabosti u proizvodnju robe i lance snabdevanja.
U vremenima mira i nesmetane trgovine, takve ranjivosti mogu izgledati beznačajno. Međutim, u periodima deglobalizacije, geopolitičke konkurencije i sukoba, ove slabosti mogu imati dubok uticaj, dok osnovni proizvodni sektori dobijaju veći značaj, naveo je Sapir.
Zamke merenja BDP-a
Od Drugog svetskog rata, BDP je bio indikator koji se obično koristi za određivanje veličine i moći ekonomije. BDP meri bogatstvo stvoreno u datom periodu, kako ga vrednuje tržište.
Iako je važan indikator, on nesavršeno procenjuje stvarno bogatstvo i ne meri u potpunosti proizvodne kapacitete zemlje. Zbog toga se uvode druge kvantitativne mere poput, na primer, proizvodnje ili izvoza.
Međutim, da bi se poredile ekonomije, potrebna je zajednička jedinica mere, što je najčešće dolar. Očigledno rešenje je korišćenje kurseva u datom periodu. Ipak, ovo naizgled jednostavno rešenje je takođe nezadovoljavajuće, pošto devizni kursevi ne odražavaju nužno ekonomsku realnost. Kursevi su podložni spekulativnim fluktuacijama na tržištima novca, navodi profesor.
Iz ovih razloga, često se koristi metod pariteta kupovne moći (PPP). Mere PPP obuhvataju relativne cene. Drugim rečima, PPP obuhvata relativne odnose cena, u nacionalnoj valuti, iste robe ili usluge u različitim zemljama. Naravno, hipoteza da bi potrošači u različitim zemljama koristili isti proizvod je krhka s obzirom na kulturološke specifičnosti potrošača zbog čega i taj metod ima svoje probleme. No, bolji je od metode deviznog kursa prilikom poređenja ekonomija, navodi Sapir.
Ako se upoređuju ekonomije SAD, Kine, Nemačke i Rusije na osnovu kursa, SAD su na prvom, Kina na drugom, Nemačka na trećem i Rusija na četvrtom mestu. Međutim, PPP metod stavlja Kinu na prvo mesto, potom slede SAD, Nemačka i Rusija, s tim što je razlika između Nemačke i Rusije mnogo manja nego kada se koristi kursni metod.
Jasno je da metod deviznog kursa značajno potcenjuje veličinu kineske i ruske ekonomije.
Prema metodi deviznog kursa, veličina ruske ekonomije je upola manja od nemačke i oko 130 odsto od španske. Kina, iako brže raste, činila je oko dve trećine američke privrede u 2019. Međutim, sa metodom PPP, profil ruske i kineske privrede se drastično menja. Ruska ekonomija gotovo da postaje ravnopravna nemačkoj, dok je kineska ekonomija dostigla paritet sa ekonomijom SAD 2016. godine i od tada je preuzela blago vođstvo.
Nesklad između metode deviznog kursa i metode pariteta kupovne moći retko se uzima u obzir, što je možda dovelo do neopravdanog optimizma u pogledu efikasnosti sankcija. Sapir, ipak, upozorava da čak ni mera PPP ne odražava stvarni značaj ruske i kineske ekonomije kada je reč o strateškim i geopolitičkim pitanjima.
Značaj proizvodnog sektora
Kada se računa sa stanovišta proizvodnje, BDP se obično raščlani na različite sektore: poljoprivredu (uključujući šumarstvo i ribarstvo), industriju, građevinarstvo i usluge. Snažan rast u uslužnoj ekonomiji je trend u poslednjih pedeset godina u zapadnim zemljama; uslužni sektori su rasli brže od proizvodnje robe i čine sve veći udeo zapadnih ekonomija.
"Produktivna" priroda nekih usluga je svakako diskutabilna. Na primer, neke studije su nastojale da uključe "usluge" trgovine drogom i prostitucije u obračun BDP-a.
Pitanje stvarnog doprinosa nekih usluga postavlja se čak i ako je razvoj uslužne ekonomije u mirnodopskim uslovima potpuno legitiman. Ali obrazloženje se menja u vremenima sukoba. Tokom rata usluge gube na značaju u odnosu na poljoprivredu, industriju i građevinarstvo. Tada postaje neophodno izračunati udeo sektora koji proizvode robu u različitim ekonomijama kako bi se tačno razumelo kako se oni zaista upoređuju.
Ovom metodom, Rusija se nalazi između Kine, gde usluge predstavljaju samo 49 odsto BDP-a, i zemalja poput Sjedinjenih Država, Francuske ili Italije, gde usluge predstavljaju najmanje 75 odsto BDP-a. Nemačka je u srednjem položaju, sa 69 odsto njenog BDP-a od usluga. Položaj Rusije može se objasniti veličinom njenog industrijskog i poljoprivrednog sektora, navodi Sapir.
Kada se posmatraju samo direktno produktivne aktivnosti, BDP Rusije i Kine je znatno veći. Kineska ekonomija tada postaje devet puta jača od nemačke i tri puta jača od američke. Ruska ekonomija takođe na kraju nadmašuje nemačku ekonomiju i ima više od dva puta jaču ekonomiju od Francuske.
To potpuno menja teoriju da je Rusija rangirana na istom nivou kao Španija ili da Kina i dalje mnogo zaostaje za Sjedinjenim Državama.
Inovacije
Ali poređenje Zapada i Istoka na metrikama industrijske produktivnosti takođe ima svoje nedostatke. Ne uzimaju se u obzir inovacije, koje se mogu meriti, ma koliko nesavršeno, brojem patenata prijavljenih svake godine, ili sadržajem najsavremenije tehnologije proizvedene robe.
Takvom metodom merenja, Kina je i dalje na vrhu, ali Rusija pada na šestu poziciju. Međutim, kombinovani broj patenata iz Kine i Rusije je skoro dvostruko veći od Sjedinjenih Država, Japana, Južne Koreje, Nemačke, Francuske i Velike Britanije zajedno, što nam daje predstavu o odnosu snaga na ovom frontu.
Globalni izvoz kritičnih proizvoda
Konačni metod za procenu obima ruske privrede je merenje ruskog mesta u globalnom izvozu ključnih proizvoda.
Rusija je 2019. godine bila drugi najveći proizvođač platine, kobalta i vanadijuma u svetu, treći proizvođač zlata i nikla, četvrti proizvođač srebra i fosfata, peti proizvođač gvozdene rude i šesti po veličini proizvođač uranijuma i olova.
Glavni proizvod ruske poljoprivrede su žitarice; Rusija je najveći svetski izvoznik pšenice, i najveći proizvođač ječma, heljde, zobi i raži, kao i drugi po veličini proizvođač semena suncokreta. Naravno, Rusija je najveći svetski izvoznik gasa (i ima najveće svetske rezerve) i drugi po veličini izvoznik sirove nafte.
Ovo daje Rusiji, izvan njenih industrijskih kapaciteta, centralnu poziciju u trgovini sirovinama, poziciju koja objašnjava njen savez sa Kinom. Svaki prekid ili oštro smanjenje trgovine sa Rusijom verovatno će izazvati velike poremećaje na tržištima roba, upozorava Sapir.