Od Velike Britanije i Nemačke do Srbije, hrana je iz dana u dan sve skuplja. Zašto?
Pitanje nije tako jednostavno kako se čini na prvi pogled. Posledice prekida lanaca snabdevanja iz vremena pandemije, uz nestabilnu geopolitičku situaciju zbog sukoba u Ukrajini, napravili su od hrane svojevrsno oružje.
Inflacija i skokovi cena - pre svega energenata, doveli su do smanjene ponude, ali i smanjenih mogućnosti proizvođača kojima nedostaju đubriva (Rusija i Ukrajina su među najvećim izvoznicima), seme, dizel, osnovne sirovine koje se kasnije prerađuju u hranu... Tu je i suša koja je prošle godine pogodila Evropu.
Države pokušavaju da podizanjem kamatne stope i "poskupljivanjem" novca, odnosno smanjenom potražnjom, obuzdaju inflaciju, ali u trenutku kada mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem stiče se utisak da gube trku.
U odnosu na mart 2022. godine, cene hrane i bezalkoholnih pića u Srbiji porasle su, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u martu ove godine za 25,4 odsto. U odnosu na prethodni mesec, cena hrane porasla je za 1,8 odsto.
Neslavni lideri u povećanju cena su mleko, sir i jaja s rastom od 42,2 odsto. Hleb i žitarice poskupeli su 25,2, meso 19,1, riba 26,7, ulje i masti 23,8, voće 18,1, a povrće čak 33,4 odsto.
Inflacija je u martu na mesečnom nivou iznosila 0,9 odsto, dok je godišnja stopa 16,2 odsto, objavila je Narodna banka Srbije.
I dalje se oko dve trećine doprinosa ukupnoj inflaciji odnosi na rast cena hrane i energenata, na koji mere monetarne politike imaju ograničen efekat, jer je rast ovih cena u najvećoj meri posledica dešavanja u međunarodnom okruženju, pravdaju se iz NBS.
Procenti običnom građaninu Srbije ne govore mnogo. Ono što mu je jasno je da, kada uđe u prodavnicu, za iste pare može da kupi mnogo manje hrane u odnosu na prethodnih mesec-dva ili šest.
Iz NBS tvrde da će poskupljenja dostići vrhunac u prvom kvartalu 2023, a da se nakon toga očekuje pad inflacije i da će ona krajem godine biti upola niža nego na početku.
Nije neka velika uteha, ali situacija nije bolja ni u bogatijim zapadnim zemljama. Tako su cene hrane i bezalkoholnog pića u Velikoj Britaniji porasle 19 odsto samo u periodu od početka godine do marta.
U Nemačkoj - privrednom lideru Evrope - inflacija je usporila ali su cene hrane u martu porasle 22,3 odsto, naročito cene mleka i mlečnih proizvoda. Za šećer, Nemci su morali da plate neverovatnih 70,9 odsto više nego u istom mesecu prošle godine.
"Blumberg" je za merenje stope inflacije u Italiji sastavio "Indeks pice margarita" u koji ulaze svi sastojci neophodni za pravljenje ovog tradicionalnog i svima omiljenog jela. S obzirom na to da su cene glavnih sastojaka margarite porasle u odnosu na prošlu godinu neverovatno - maslinovo ulje je poskupelo 27 odsto, brašno 17,6 odsto, mocarela 26,9, paradajz 13,4 a struja 28 odsto - Italijanima se sada više isplati da obeduju kupovnu picu čija je cena u martu porasla 8,5 odsto u odnosu na prethodnu godinu, isto kao i inflacija.
Agroekonomski analitičar Žarko Galetin kaže za RT Balkan da cene hrane "šetaju" već neko vreme. Na pandemiju, zatvaranje granica, mere borbe protiv virusa, ograničavanje izvoza, zabrane uvoza, poremećene lance snabdevanja..., samo je, "kao šlag na tortu", došao sukob u Ukrajini i sve već postojeće probleme multiplikovao.
Rusija i Ukrajina su referentne agrarne sile, pre svega veliki proizvođači žitarica koje su strateški poljoprivredni proizvod, ali i šećera, ulja, mineralnih đubriva i nafte. Kako je rasla cena žitarica, tako je rasla cena hrane. Međutim, poslednjih 12 meseci, cene tih osnovnih roba (žitarice) padaju, ali cene hrane i dalje rastu, ukazuje Galetin.
Indeks cena hrane Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO) koji prati cene cene hrane kojom se najviše trguje, u februaru je iznosio 129,7 poena, a martu već 126,9. Prošlog meseca su cene hrane, zapravo, bile na najnižem nivou još od jula 2021. godine.
Tom padu doprinela je kombinacija nekoliko faktora, kao što su prethodno gomilanje zaliha hrane, pad tražnje za njenim uvozom i produženje sporazuma koji omogućava siguran izvoz ukrajinskog žita preko Crnog mora. Sve zajedno rezultiralo je pojeftinjenjem žitarica, biljnih ulja i mlečnih proizvoda na globalnom nivou. Ne i u prodavnicama u koje ulaze Evropljani.
Razlog zašto je hrana koju kupujemo skupa je taj što je tržište disfunkcionalno, objašnjava Galetin. U nekim zemljama hrane ima mnogo, negde je nema dovoljno. Problem je i u zagušenosti protoka hrane, gde roba iz zemalja suseda Ukrajine ne može da krene dalje na jug, već se gomila.
Uz to, veliki uvoznici (siromašnije afričke zemlje, na primer) prošle godine su se iz straha od situacije u Ukrajini zadužili se kako bi kupili hranu i sada ne mogu ponovo da se snabdeju, a to sve utiče na cene hrane.
Situacija je, kaže Galetin, apsurdna jer hrane ima, a skupa je i neravnomerno distribuirana. Uz to, u čitav "miks" treba ubaciti i monopolističke centre moći, prerađivače i trgovce kojima ne ide u prilog da cena hrane padne, zbog čega je veštački održavaju.
Profesor Miladin Ševarlić, predsednik Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije, za RT Balkan stoji pak na stanovištu da hrana nije skupa, već ima svoju cenu truda i rada.
Srbija je, kaže Ševarlić, u povoljnijem položaju jer ima resurse i jedina na Balkanu ima prehrambenu samodovoljnost.
Srbija je takođe jedna od retkih koja ima Zakon o generički modifikovanim organizmima (GMO) koji zabranjuje uvoz, prodaju, proizvodnju genetski modifikovane hrane.
Srbija jedina u Evropi koja je samodovoljna u proizvodnji soje koja nije GMO. Isto tako, Srbija je na 10. mestu u svetu po proizvodnji kukuruza koji nije GMO, kaže Ševarlić i naglašava da je Srbija sve to mogla da iskoristi i da svoje mleko, meso, jaja i njihove prerađevine plasira pod robnom markom "bez GMO" na platežno kupovno tržište, ali je propustila tu priliku jer je popustila pred "globalističkim strukturama" i umesto toga izvozi soju i kukuruz u zrnu a uvozi životinjske proizvode od stoke hranjene GMO.
Cenu hrane diktiraju prefarmerski (proizvođači semena, đubriva, sredstava za zaštitu biljaka i stoke, mehanizacija i gorivo) i postfarmerski sektor (prerada, trgovina) plus ekstraprofiteri u sektoru izvoza, a srpski poljoprivrednik našao se između ovog čekića i nakovnja i njegove gubitke niko ne pokriva.
Srbija je uspela da unazadi svoju poljoprivredu ukidanjem podsticaja za poljoprivrednike, smanjenjem subvencija, agrarnim budžetom od minimum 5 odsto koji nikada nije ispoštovan a agrar doprinosi BDP-u sa oko 10 odsto, ukazuje Ševarlić.
To je budžetska eutanauzija sela, kaže on, i nastavlja: Država ne daje podsticaje i sprovodi "dogovornu ekonomiju, antiagrarnu i antiruralnu ekonomiju" gde preko sprege sa uvoznim lobijem sistematski uništava srpskog seljaka.
Primera radi, za livade na kojima se proizvodi kabasta stočna hrana i kojih ima u brdsko-planinskim predelima, koji su mahom siromašni, država ne daje podsticaje i ti ljudi su prinuđeni ili da kupuju stočnu hranu iz Vojvodine, a prevoz iste je jako skup, ili da jednostavno dignu ruke od stočarstva.
Povrh toga, 2022. nije raspisan ni poziv za podsticaj uzgajivačima autohtonih rasa stoke. I to bez najave, i uzgajivači su sada prinuđeni da prodaju nacionalno genetičko blago budzašto.
Treba imati na umu da je zbog nerealno niskog kursa evra rentabilnije uvoziti nego proizvoditi, opominje Ševarlić i dodaje da bi, kao kandidat za članstvo u EU, Srbija trebalo da daje veće subvencije poljoprivrednicima kako bi bili konkurentni, što se ne čini. Mi smo uništili svoj stočni fond i povećali uvoz mleka i mesa, i to onog koje se dobija od stoke hranjene GMO hranom.
Ekonomista Branko Pavlović objašnjava da cene rastu zbog ponude i zato što vlasnik kapitala povećava cene da bi pokrio neke druge gubitke (energetika, transport, lanci snabdevanja, kamate).
U našim uslovima zbog fiksnog kursa dinara prema evru, hrana je poskupela jošn i više nego u evrozoni. To je špekulativno povećanje cena onih koji uvoze namirnice i lokalnih proizvođača koji pokušavaju na taj način da zarade, kaže Pavlović za RT Balkan.
Ljudi nemaju para ni mogućnosti da više kupuju i država bi morala ozbiljno da razmotri koji su faktori koji utiču na proizvođače da podižu cene hrane.
Uz to, kaže, država bi morala da rigorozno analizira i ne dozvoli špekulativan porast cena kroz set mera u vidu olakšica, subvencija poljoprivrednicima, manjih poreza, smanjivanja obaveza kod banaka kako bi one mogle da daju povoljnije kredite.
Drugim rečima, nešto što nije podizanje referentne kamatne stope, jer će ova restriktivna politika koja je usvojena delovati na inflaciju kroz recesiju, zaključuje Pavlović.