Kada je 2010. "vruća faza" poslednje velike finansijske krize bila završena, ekonomisti Banke za međunarodna poravnanja (BIS) sastavili su preliminarni bilans stanja koji, preveden na jednostavan jezik, glasi otprilike ovako: Preterano naduvan finansijski sektor, u kombinaciji sa preterano velikodušnim centralnim bankama, namamio je kompanije i građane da se sve više zadužuju.
Kada sve ove obaveze više nisu mogle da se servisiraju, kula od karata se urušila. Onda su uskočile države, zbog čega su se i zemlje sa ranije solidnim javnim budžetima razvukle do granica svojih mogućnosti, piše za "Špigl" Henrik Miler, profesor na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu i doktor ekonomskih nauka.
U leto 2010. prosečan dug kompanija i privatnih lica u bogatim zemljama bio je 170 odsto privredne proizvodnje. Državni budžeti su bili skoro 100 odsto zaduženi, a monetarni sistem je upravo prošao kroz iskustvo bliske smrti. Utoliko je frustrirajuće, navodi Miler, što se od tada malo šta bitno promenilo. Naprotiv. Obaveze, ne samo države već i privatne privrede, danas su još veće nego što su bile tada.
Situacija postaje "tesna". Kamate rastu. Servis duga postaje skuplji ali je zaduživanje i dalje visoko.
Državama organizovanim u OCED-u (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) potrebno je 13 biliona američkih dolara, od toga 10,6 biliona da refinansiraju stare dugove novim, sada skupljim kreditima. Bliska budućnost, navodi se u izveštaju, izgleda ovako: rast troškova finansiranja uz velike potrebe za finansiranjem, povećana geopolitička neizvesnost i brzo zaoštravanje monetarne politike. To je, navodi profesor, jelovnik užasa, gledano sa finansijskog gledišta.
Više od decenije nakon BIS-ovog bilansa stanja, situacija se nije značajnije promenila. Banke su od prošle krize strože regulisane, a njihove knjige su uglavnom očišćene od loših kredita. Neke države su, takođe, nekoliko godina kontrolisale potrošnju. Ali model rasta vođen dugom se nastavio, globalno. Kina i mnoge zemlje u razvoju takođe su nagomilale rekordne dugove.
Svetska privreda je 2010-ih mogla da napusti "jedinicu intenzivne nege" jer je finansijski sektor naišao na izuzetno povoljnu klimu. Kamatne stope su nastavile da padaju, centralne banke su otkupile bilione dolara, evra, funti i jena u državnim dužničkim hartijama od vrednosti. Sada se situacija menja iz korena.
Evropska centralna banka (ECB), Federalne rezerve (Fed) i drugi sada prodaju obveznice u pokušaju da ukrote inflaciju i tako povlače likvidna sredstva sa finansijskog tržišta. Čak i ako centralne banke nastave da krstare na autopilotu i naplate samo nominalnu vrednost obveznica na kraju roka, to će imati značajan uticaj na troškove finansiranja država.
Prema OECD-u, veliki deo hartija od vrednosti zapadnih centralnih banaka dospeće u narednih sedam godina. Ministri finansija će morati da pronađu dodatna sredstva za ovo. To znači da će morati da ubede štediše da je vredno uložiti novac u državne menice. Zauzvrat, moraće da ponude visoke kamate i strogu politiku štednje sa sve većim porezima kako bi smanjili verovatnoću nacionalnog bankrota.
Problem je što se finansijski manevarski prostor država drastično smanjuje - pod uslovom da su centralne banke ozbiljne u borbi protiv inflacije. Čak se i Nemačka, finansijski najstabilnija od velikih zapadnih ekonomija, suočava sa teškim kompromisima. Povećana potrošnja na penzije, vojsku i kamate je u suprotnosti sa slabim ekonomskim zamahom.
Ali, navodi Miler za "Špigl", srž ekonomskih problema leži dublje.
Prošle nedelje, "Mekenzi global institut" (MGI), istraživački centar istoimene konsultantske kuće, predstavio je studiju koja daje naznake šta ide po zlu u globalnom ekonomskom sistemu.
U njemu autori prave originalnu računicu: predstavljaju globalni bilans stanja – spisak procenjenih globalnih sredstava privatne privrede, građana i država. Zajedno, nekretnine, zemljište, mašinerije, infrastruktura i intelektualna svojina vrede neverovatnih 630 biliona dolara. Ova suma se učetvorostručila za dve decenije.
To ne bi bio problem da se realna ekonomska proizvodnja razvijala sličnom brzinom. Ali to nije bio slučaj. Umesto toga, dugovi su nastavili da rastu zajedno sa imovinom. Države su se osetile prinuđenim da uđu i našle su se na ivici svojih finansijskih mogućnosti.
Primera radi: Da biste mogli da finansirate nekretninu koja je poskupela, sada vam je potreban veći kredit, s tim što se prihod od zakupa nije povećao. Ili, korporacija koja preuzima konkurenta investira u poslovnom smislu, ali ne i u ekonomskom smislu - preuređuju se samo kapaciteti koji su na raspolaganju u zemlji. U principu, stvaranje ukupne ekonomske vrednosti ostaje nepromenjeno.
Ili, privatna kompanija koja kupuje solidnu kompaniju, opterećuje je dugovima, izvlači gotovinu, a zatim je prodaje, ne dodaje vrednost, ali preraspodeli sredstva. To ne znači da je svako preuzimanje neproduktivno. Ali dugoročno gledano, ekonomija transakcija vođena finansijama erodira ekonomiju i društvo. Kada kompanije rastu, to ne koristi nacionalnoj ekonomiji u celini, objašnjava Miler.
Kupovina sredstava centralnih banaka i ekstremno niske kamatne stope tokom 2010-ih, a zatim i tokom pandemije korone omogućile su da ulozi postaju sve veći i veći. Ali bum vođen novcem nije se adekvatno preveo u realnu ekonomiju. Ono što je poraslo bile su procene i dug.
Inflacija i rastuće kamatne stope, geostrateška situacija i deglobalizacija suštinski menjaju okruženje i čini se da je ponovo došlo vreme za teško obračunavanje, zaključuje "Špigl".