Britanska privreda svojevremeno je bila podvrgnuta ogromnom eksperimentu: privatizaciji koja je verovatno bila sveobuhvatnija nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Po uzoru na Čile Augusta Pinočea, konzervativna vlada je 1989. godine privatizovala vodoprivredu u Engleskoj i Velsu, piše Metju Lorens, direktor istraživačkog centra "Komon velt" za britanski "Ekonomist".
Da bismo sagledali pogubne efekte ovog eksperimenta, potrebno je pogledati engleske kompanije za vodosnabdevanje, koje su danas sve odreda pogođene krizom. Simbol ovog neuspeha su "Vode Temze", što je najveća kompanija za vodosnabdevanje u Engleskoj, čiji dug sada iznosi 14 milijardi funti (18 milijardi dolara). Ipak, ovaj problem je mnogo veći od problema jedne kompanije.
Praksa opterećivanja preduzeća dugom, kako bi se isplaćivali dividende akcionarima i bonusi menadžerima, posebno je izražena kod privatnog kapitala u vodoprivredi.
Potrošači bez vode
Posledice krize su očigledne. Na primer, kompanija "Saut ist voter", čiji su potrošači ovog leta ostali bez tekuće vode, u dve godine, do marta 2022, potrošila je više na dividende i servisiranje duga nego na infrastrukturu.
Posle privatizacije, računi za vodu u Britaniju porasli su za 360 odsto, što je dva puta više od stope inflacije. Za to vreme, prema istraživanju "Fajnenšel tajmsa" (FT), godišnje kapitalne investicije deset najvećih kompanija za vodu i kanalizaciju pale su za oko 15 odsto. Računi su niži u Škotskoj, gde se vodovodno preduzeće nalazi u državnom vlasništvu.
Konkurencija je trebalo da poboljša upravljanje komunalnim preduzećima, što bi otvorilo pristup privatnom kapitalu za finansiranje investicija. Takođe se smatralo i da je nedostatak finansijskih sredstava obavezni pratilac javnog vlasništva.
Nijedna od ovih tvrdnji nije se pokazala tačnom. Privatno upravljanje i slaba regulativa doveli su do hronično nedovoljnih ulaganja. Privatne kompanije za vodosnabdevanje jasno pokazuju kako se finansiraju investicije: povećanim računima za potrošače.
Dogmatska privrženost privatizaciji, suočenoj sa stalnim neuspesima, pokazuje da je motivacija bila ideologija. Bilo da je ključna infrastruktura u javnom ili privatnom vlasništvu, ulaganja će na kraju uvek plaćati poreski obveznici i potrošači vode. Ovome treba dodati i isplate akcionarima. Rešenje je očigledno: Britaniji je potrebno javno vlasništvo, kao i u većini drugih vodoprivrednih sistema širom sveta.
Umesto da se po svaku cenu brani status kvo, odgovarajući pristup je da se promeni upravljanje i vlasništvo nad vodoprivrednim kompanijama, i da se javni interes stavi na prvo mesto. Vodu treba tretirati kao ljudsko pravo, a vodovodne mreže moraju da budu organizovane kao kritične javne usluge.
Javno vlasništvo treba da počiva na realnoj proceni kako da se potrošačima isporuče osnovna javna dobra i usluge.
Vreme je da se Britanci probude iz noćne more
Ako su argumenti za javno vlasništvo snažni kada je u pitanju voda, oni su još moćniji kada je u pitanju najveći socijalni i ekonomski izazov sa kojim se suočava čovečanstvo, a to je prelazak na čistu energiju.
Pred nama je decenija u kojoj moramo da obezbedimo ogromne investicije kako bismo mogli da isporučimo čistu energiju, za šta privatno vlasništvo i tržišna koordinacija očigledno nisu spremni. Kao što je za FT nedavno primetio Derek Brover: "Pravi obim fizičke infrastrukture, koja mora biti obnovljena, srušena ili zamenjena skoro je nezamisliv. Vlade, a ne kompanije poput `Blekroka`, moraće da predvode ovaj novi Maršalov plan."
Od proizvodnje obnovljive energije, preko proširenja zaostale mreže ili obezbeđivanja skladištenja, do postepenog izbacivanja proizvodnje koja se oslanja na fosilna goriva, prelazak na čistu energiju mora da bude sinhronizovan kako bi se ograničila fizička uska grla i inflatorni pritisci.
Privatna ulaganja, sputana imperativom profita, ne mogu obezbediti preobražaj elektroenergetskog sistema. Javno vlasništvo nudi veću pristupačnost i efikasniju koordinaciju.
U knjizi "Smrt konsenzusa" Fil Tinlajn je opisao kako je moć političkih elita pokrenula preobražaj britanske ekonomije. Državno vlasništvo je optuživano za sklerotične usluge, što je shvaćeno kao uzrok i simptom šireg nacionalnog propadanja.
Doba privatizacije je proizvelo svoju noćnu moru. Otpadne vode se izlivaju u reke, na čemu zarađuju međunarodni akcionari, konstatuje Lorens, dok računi za komunalije neumoljivo rastu, a infrastruktura propada. Vodeće vodovodne i energetske kompanije propadaju pod teretom svojih poslovnih modela.
Vreme je da se probudimo i preokrenemo stvari, zaključuje Lorens.