Dok se veliki deo polemike o ograničavanju duga američke vlade odnosi na to da je rast duga posledica rasipnosti političara u Vašingtonu, problem je u stvari sistemski. Amerikanci su prinuđeni da biraju između rastućeg duga i povećane nezaposlenosti uglavnom zbog nivoa nejednakosti prihoda u njihovoj zemlji – pogoršanog velikim trgovinskim deficitom SAD – koji je naglo smanjio potražnju kupaca, objašnjava "Fajnenšel tajms" i ističe da je rast nejednakosti prihoda ključni pokretač duga.
Pošto bogati štede mnogo veći deo svog prihoda nego radnici ili srednja klasa, a koriste mnogo manji deo za potrošnju, rastuća nejednakost prihoda automatski smanjuje ukupnu potrošnju i povećava štednju efektivnim transferom prihoda od velikih potrošača (običnih Amerikanaca) visokim štedišama (bogatima).
Ako bi veća ušteda bila iskorišćena za investicije američkih preduzeća, ovo bi bila dobra stvar za privredu. Manja potrošnja bi bila uravnotežena većim investicijama, pri čemu bi ukupna tražnja kratkoročno ostala ista, a na duži rok bi rasla, jer je više investicija uzrokovalo ubrzanje rasta.
Postavlja se, međutim, pitanje mora li veća štednja dovesti do većih investicija? Ovo uverenje je u srcu ekonomije ponude, ali dok je to bilo tačno pre mnogo decenija, kada su poslovna ulaganja uglavnom bila ograničena oskudnom uštedom i visokim troškovima kapitala, danas to više nije tačno. Poslovne investicije nisu porasle u skladu sa štednjom bogatih.
Ovo stvara problem za ekonomiju. Ako niža potrošnja nije uravnotežena većim investicijama, ukupna potražnja mora opasti, a kao odgovor na to preduzeća će smanjiti proizvodnju i otpustiti radnike.
Da se to ne bi dogodilo, Vašington obično radi jednu od dve stvari.
Prvo, Federalne rezerve donose mere koje podstiču zaduživanje domaćinstava za finansiranje dodatne potrošnje. U tom slučaju, smanjenje prihoda običnih Amerikanaca balansira se povećanjem njihovog zaduživanja, pa se može održati isti nivo potrošnje.
Drugo, Vašington može sam da pozajmi i koristi prihode da nadoknadi potražnju izgubljenu smanjenjem potrošnje domaćinstava. Zaduživanje je zapravo suprotno štednji, a povećanjem fiskalnog deficita, SAD mogu poništiti negativne posledice povećanja štednje među bogatima.
Postoji i treća opcija za mnoge ekonomije. Ako štednja neke zemlje raste brže od njenih investicija — ili ako potražnja opada u odnosu na proizvodnju — ona može izvoziti višak proizvodnje u obliku trgovinskog suficita. Ali SAD to ne mogu učiniti.
Zbog svojih otvorenih i dobro vođenih finansijskih tržišta, ostatak sveta radije čuva svoj višak ušteđevine tamo, tako da su SAD neto uvoznik, a ne neto izvoznik štednje. Ovo će se dešavati sve dok strane centralne banke, preduzeća, oligarsi i vlasnici finansijskih sredstava mogu da koriste svoje viškove u nesmetanom pristupu američkim akcijama, obveznicama, fabrikama i nekretninama.
Ovi neto prilivi podižu vrednost dolara i čine američku proizvodnju manje konkurentnom, tako da umesto da stvara trgovinske viškove da bi upravljao viškom štednje u zemlji, slaba tražnja stvorena nejednakošću prihoda se pogoršava kako Amerika upravlja trgovinskim deficitima potrebnim da apsorbuje višak inostranih proizvodnje.
Da bi zaustavio rast nezaposlenosti, ili FED mora da podstakne još veći dug domaćinstava ili Vašington mora imati još veće fiskalne deficite.
Greška zakonodavaca je pretpostavka da je rastući dug u SAD posledica neodgovornog ponašanja američkih domaćinstava i vlade. U stvari, to je strukturni problem, a izbor s kojim se Amerikanci suočavaju nije između više duga i manje duga, već između više duga i veće nezaposlenosti.
Sve dok su Amerikanci spremni da prihvate visok nivo nejednakosti u prihodima i velike trgovinske deficite, ovo je kompromis koji SAD moraju i dalje da trpe. Da bi dug stavili pod kontrolu bez povećanja nezaposlenosti, Amerikanci moraju eliminisati pritisak na smanjenje potražnje tako što će preokrenuti nekoliko decenija politika koje favorizuju nejednakost prihoda ili koje dozvoljavaju strancima da svoju višak ušteđevine i višak proizvodnje bace u SAD.
Zato, uz svu bučnu debatu, postojanje gornje granice duga neće ograničiti rast američkog duga. Oni samo dozvoljavaju Kongresu da se pretvara da radi nešto značajno u vezi sa rastućim teretom duga Amerike, konstatuje "Fajnenšel tajms".