Ekonomija
Zapad strahuje za svoju ekonomiju, društvenu i političku stabilnost: Vreme je na strani Kine
SAD i EU veruju da nisu u pitanju samo njihove ekonomije već i njihova društvena i politička stabilnost
"Slobodno trgujte sa Kinom, vreme je na našoj strani". To je bio samouveren stav Džordža Buša, bivšeg američkog predsednika, uoči ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. Generaciju kasnije, mnogi na Zapadu su došli do zaključka da je vreme, u stvari, na strani Kine.
Buš je verovao da će Kina koja se duboko integriše u globalnu ekonomiju postati otvorenija i više demokratska. Ali pod Si Đinpingom Kina je postala zatvorenija i autoritarnija. Takođe je otvorenije neprijateljski nastrojena prema SAD. U međuvremenu, brz ekonomski rast Kine finansirao je ogromno vojno jačanje, piše "Fajnenšel tajms".
Neki kreatori američke politike sada prijem Kine u STO vide kao grešku. Oni veruju da je ogroman podsticaj koji je ovo dalo kineskom izvozu takođe značajno doprineo deindustrijalizaciji Amerike. Rastuća nejednakost u SAD je tada pomogla da se podstakne uspon Donalda Trampa.
To postavlja nezgodno pitanje. Šta ako je globalizacija, daleko od promovisanja demokratije u Kini, potkopala demokratiju u SAD? Bila bi to zabavna istorijska ironija - da ne živimo sa posledicama, navodi FT.
Strahove o zdravlju američke demokratije naglašava industrijska politika Bajdenove administracije. Džozef Bajden je zadržao carine za Kinu koje je nametnuo Tramp i dodao subvencije zamišljene da reindustrijalizuju Ameriku i da SAD daju prednost u tehnologijama budućnosti. Bela kuća vidi ove politike kao ključne za stabilizaciju američkog društva i njegovog demokratskog sistema.
Mnogi u Evropi su bili zaprepašćeni američkim okretanjem ka protekcionizmu i industrijskoj politici. Ali prošlonedeljna najava istrage EU o subvencijama za kinesku industriju električnih automobila sugeriše da Evropa kreće sličnim putem. Američka carina na kineske automobile iznosi 27,5 odsto, u poređenju sa trenutnom tarifom EU od 10 odsto. Ali ako EU utvrdi da Kina nepravedno subvencioniše njen izvoz automobila, ta tarifa bi mogla naglo da poraste, navodi "Fajnenšel tajms".
Kineski odgovor na istrage EU bio je da optuži Evropu za "protekcionizam".
Ako Evropa zaista bude sledila Ameriku po pitanju protekcionizma, učiniće to iz sličnih razloga - straha da kineska konkurencija podriva industrijsku bazu Evrope, a sa njom i socijalnu i političku stabilnost.
Auto-industrija je najvažniji proizvodni sektor u Evropi, posebno u Nemačkoj, jezgru privrede EU. To je takođe jedna od retkih oblasti u kojima Evropa ima prave vodeće svetske kompanije. Tri od četiri najveće automobilske kompanije na svetu po prihodu - Folksvagen, Stelantis i grupa Mercedes - nalaze se u EU.
Ali prednost Evrope u globalnoj automobilskoj industriji brzo erodira. Ove godine Kina će postati najveći svetski izvoznik automobila. Kinezi su posebno jaki u električnim vozilima, automobilima budućnosti. Ovu prednost će biti teško uzdrmati jer Kina dominira proizvodnjom baterija i snabdevanjem minerala retkih zemalja koji su ključni za električna vozila.
Tradicionalni odgovor slobodnog tržišta je da bi Evropljani trebalo da budu zahvalni ako Kina evropskim potrošačima obezbedi jeftina, pouzdana električna vozila. Činjenica da će ovi automobili biti fundamentalni za evropsku zelenu tranziciju pruža dodatni podsticaj za dobrodošlicu kineskim električnim vozilima.
Ali društvena i politička realnost je komplikovanija. Prema podacima Evropske komisije, automobilski sektor obezbeđuje više od šest odsto radnih mesta u EU. Ovo je često dobro plaćen posao koji utiče na imidžu o sebi u zemljama kao što je Nemačka. Videti da ti poslovi migriraju u Kinu bilo bi politički i društveno eksplozivno.
Podrška krajnje desničarskoj Alternativi za Nemačku već raste u Nemačkoj, a mnoge ankete pokazuju da je ona druga najpopularnija stranka. Šta bi bilo kada bi domaća automobilska industrija počela da se urušava a kineski automobili zamene nemačke, navodi "Fajnenšel tajms".
Međutim, dok protekcionizam zvuči kao očigledno i primamljivo rešenje za EU, stvarnost je mnogo komplikovanija. Evropi su i dalje potrebni kineski proizvodi u vidu baterija i minerala za proizvodnju električnih vozila za domaću prodaju.
Kina je takođe najveće svetsko tržište vozila i najveće izvozno tržište za "Mercedes" i "Folksvagen". Ovaj drugi tamo ostvaruje najmanje polovinu svog profita.
Ako Evropa uvede visoke carine na kineska električna vozila, Peking bi gotovo sigurno uzvratio. S druge strane, kompanije iz EU već gube tržišni udeo u Kini i čini se da će se ovaj pad ubrzati.
Ove složenosti mogu značiti da Evropa na kraju neće slediti američki put i da će morati tiho da odstupi od svojih protekcionističkih pretnji. S druge strane, politički i društveni pritisak da se spase evropska automobilska industrija će samo rasti. Uspon populističkih i nacionalističkih partija širom Evrope pojačaće taj pritisak.
Moguće je da će EU na kraju gurati neku vrstu neurednog kompromisa kao što su "dobrovoljna" ograničenja izvoza kineskih električnih vozila. Ali bez obzira na konačan ishod, jasno je da su industrijska politika i protekcionizam ponovo respektabilni - sa obe strane Atlantika.
