Ekonomija
Ribarstvo u Srbiji u krizi: Sav višak ribe iz EU završava kod nas, plaćaju svojim firmama da izvoze
Količina ribe koja se proizvede u našoj zemlji drastično je opala. Velike glavobolje proizvođačima zadaju ribokradice
Pre petnaestak godina u Srbiji je bilo ribnjaka na oko 12.500 hektara. Danas ova proizvodnja zauzima oko 5.500 hektara, a količina ribe koja se proizvede u našoj zemlji drastično je opala. Velike glavobolje proizvođačima zadaju ribokradice, ali i troškovi za vodu.
Uz to, podsticaji za ribarstvo su daleko iza onih koje imaju naši konkurenti u okruženju. Potrošnja ribe, takođe, opada, a najviša je upravo u vreme posta, pogotovo za Svetog Nikolu i Badnji dan.
Poslednjih godina proizvođači ribe u Srbiji upozoravaju na izuzetno težak položaj u kojem su se našli. Mnogi ribnjaci nisu uspeli da prežive koronu i namete države. Od desetak velikih šaranskih ribnjaka koji su postojali pre deceniju i po, danas samo tri posluju u punom kapacitetu.
"Čak 90 odsto proizvodnje plasiramo na domaćem tržištu, a deo ribe izvozimo u Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju. Vrata Evropske unije su nam 'zatvorena' jer svi viškovi sa tih tržišta završavaju kod nas. Naime, države, u tom slučaju izvoznice, imaju stimulativne mere za izvoz ribe i mi kao proizvođači smo vrlo često u svojoj državi nekonkurentni inostranom proizvodu, za koji čvrsto tvrdim da ne može da parira srpskom šaranu po kvalitetu", kaže Vidak Milošević, direktor ribnjaka "Sutjeska".
Krađa ribe organizovani kriminal, ni dronovi ne pomažu
Skromni iznos prelevmana je, kaže, jedina zaštitna mera države prema domaćem šaranu. Uz to, pitanje je dana kada će biti ukinut. Prema njegovim rečima, stanje u ribarstvu Srbije je poražavajuće.
"Stimulativne mere u iznosu od 10 dinara za kilogram prodate ribe su premale. Samim tim nam ne daju prostora da 'igramo' sa nižom cenom na tržištu. Da ne pominjem da nisu isplaćene za prethodne dve godine. Bar 30 odsto iznosa koji tražimo bude obustavljen, jer pojedini kupci nisu upisani u privredni registar, a mnogi od njih su davno podneli zahtev za to", objašnjava Milošević.
Šaran se, dodaje, u Srbiji smatra skupim.
"To se može reći ako se poredi sa oslićem, vijetnamskim somom i sličnim vrstama ribe koje mu zbog niže cene preotimaju tržište. Poređenje našeg svežeg šarana sa pomenutim vrstama, bila bi uvreda. Ali, nažalost, u većini slučajeva, cena diktira tražnju", kaže direktor ribnjaka.
"Tu su obaveze prema Pokrajinskom sekretarijatu i Vodama Vojvodine, koje su daleko iznad svih u regionu. Po dva osnova mi godišnje za to izdvajamo više od 12 miliona dinara. Imamo izuzetno velike štete od kormorana i ostalih predatora, bez ikakve naknade od strane države. U poslednje vreme sve veći problem su krađe. Ribu više ne krade sirotinja da bi preživela, to je sada ozbiljan 'biznis", ističe direktor ribnjaka u Sutjesci.
Borba sa ribokradicama je, objašnjava, blizu one sa vetrenjačama.
"Troškovi opreme u koju ulažemo su ogromni. Osmatračnice, termovizije, vozila, dronovi, više od 20 ljudi uključeno u čuvarsku službu... I kada lopovi budu uhvaćeni na delu, tužilaštvo zataji. Krađa ribe u Srbiji je ozbiljan organizovani kriminal", kaže Milošević.
Proizvodimo pastrmku po glavi stanovnika
Da se proizvodnja ribe u Srbiji iz godine u godinu smanjuje potvrđuje i Aleksandar Stajčić, direktor DTD Ribarstvo.
"Proizvodnja šarana je na rekordno niskom nivou, ali nažalost zbog visokih maloprodajnih cena ta količina bi trebalo da podmiri potrebe za šaranom tokom posta i praznika. Što se tiče proizvodnje pastrmke ona je na godišnjem nivou tolika da svaki stanovnik Srbije može da pojede jednu ribu. To znači da sve ostale količine pastrmke uvozimo", kaže Aleksandar Stajčić, direktor ribnjaka iz Bačkog Jarka.
Pre petnaestak godina ribnjaci su zauzimali više od 12.500 hektara u Srbiji, a sada svega oko 5.500. Sa velikim problemima ribnjaci su se suočili tokom kovida.
Krum Anastasov, predsednik grupacije za ribarstvo PKS i direktor ribnjaka "Kapetanski rit" u Kanjiži upozorava da je potrošnja ribe u Srbiji izuzetno mala i uglavnom sezonskog karaktera. Šarana, soma, pastrmku najviše trošimo u vreme posta, pogotovo za Svetog Nikolu i Badnji dan.
"Građanin Srbije godišnje pojede tek nešto više od tri kilograma ribe. U Evropi je to 22 kilograma, a u Japanu čak 60 do 70 kilograma godišnje. Slatkovodno ribarstvo kojim se mi bavimo u Srbiji proizvodi godišnje između 6.000 i 7.000 tona ribe i to se potroši na domaćem tržištu. Jako mala količina ide u izvoz i to u zemlje u našem okruženju, ali koje nisu članice EU", navodi Anastasov.
On napominje da, što se tiče količina koje uvozimo, godišnje je to i do 85 posto potreba za ribom, kroz smrznuti program, konzerviranu ribu i program na ledu.
Stručnjaci upozoravaju da je sve manje tehnologa koji se bave ovom proizvodnjom. Budući da se ribnjaci gase, fakulteti nemaju interes da školuju taj kadar, jer po završetku studija ti ljudi nemaju gde da se zapošljavaju.
Zbog čega država dopušta da ribarstvo u Srbiji polako nestaje i da li će biti preduzete neke mere da se to spreči od resornog ministarstva nismo dobili odgovor.
