Američki Biro za ekonomske analize izvestio je da je rast BDP-a Sjedinjenih Država za četvrti kvartal iznosio 3,3 odsto na godišnjem nivou, bolje od procenjenih dva odsto i podigao rast za celu prošlu godinu na 2,5 odsto.
Što je veoma dobro - u teoriji, piše ekonomista Piter Sent Ondž, saradnik "Heritidž" fondacije. U praksi, navodi on, tu postoji jedan problem - javni dug SAD. Koji će otplaćivati praunuci i čukununuci Amerikanaca.
Bruto domaći proizvod nije merilo bogatstva zemlje, već potrošnje - proizvodnje koja se prodaje. BDP "računa dolarsku vrednost naše proizvodnje, ali ne i stvarno poboljšanje u našim životima, pa čak ni u našem ekonomskom stanju", citira Ondž američku kolumnistkinju Megan Makardl.
Mejnstrim mediji, koji su pozdravili i poslednji izveštaj Biroa za ekonomske enalize kao "spektakularan", pretvaraju se da je BDP isto što i bogatstvo. A nije, bar ne kada je u pitanju državna potrošnja, naglašava ekonomista.
Kada privatne firme ili pojedinci proizvode više da bi prodali više - u tom slučaju, rast BDP-a znači da zemlja postaje sve bogatija. Zato što se proizvodi više stvari. Ali, piše Ondž, zapravo je suprotno kada je u pitanju državna potrošnja. Zato što je posao vlade da uzima bogatstvo i "spali ga". To znači da kada BDP raste od državne potrošnje, on nije odraz bogatstva. U najboljem slučaju meri rasipanje bogatstva, u najgorem uništavanje bogatstva.
Šta je sledeće?
Mediji će nastaviti da hvale vladine statističare i akademike i nastaviće da rastržu obične Amerikance zbog objavljivanja svojih računa za namirnice i hipoteke po društvenim mrežama, moleći se da će uspeti zadrže iluziju dovoljno dugo za sledeće izbore, zaključuje Ondž.