Rusija je ove godine proslavila 225. rođendan velikog pesnika i pisca Aleksandra Puškina.
Godine 1859. književni kritičar Apolon Grigorjev rekao je čuveno: "Puškin je naše sve", a u Rusiji je ovaj princip ostao nepokolebljiv dva veka. Možda se sredinom 19. veka Grigorijevljevi savremenici nisu jednoglasno slagali sa njim, ali danas to praktično niko ne može da opovrgne, piše za RT ruski filmski kritičar Dmitrij Kuzmin.
Puškin je živeo samo 37 godina, ali je iza sebe ostavio ogromno književno i kulturno nasleđe. Tokom svog kratkog života, Puškin je napisao 14 pesama, šest drama, 12 romana i kratkih priča u prozi, sedam bajki, ogroman broj pesama i svoj besmrtni roman u stihovima "Evgenije Onjegin".
Savremeni ruski školski program uključuje preko 40 Puškinovih dela (uključujući kratke pesme). Deca se prvi put upoznaju sa njegovim delima na času književnosti u 5. razredu. Nijedan drugi ruski pisac nema tako istaknuto mesto u ruskom obrazovnom sistemu zemlje.
Govorimo jezikom Puškina
Ceo svet poznaje Dostojevskog, Tolstoja i Čehova. U poređenju sa njima, Puškin je manje poznat u međunarodnim razmerama.
Međutim, jedan važan aspekt izdvaja Puškina od svih drugih ruskih pisaca. Puškin je bio "otac" ruske književnosti i pomogao joj je da se razvije u međunarodni kulturni fenomen.
Često se kaže: "Aleksandar Puškin je stvorio savremeni ruski jezik" i "U Rusiji svi govorimo jezikom Puškina". Naravno, ove izjave se ne mogu shvatiti bukvalno – tokom 200 godina, kao i svaki drugi jezik, ruski je pretrpeo značajne promene. Pojavile su se nove reči, azbuka je malo promenjena, a došlo je i do promena u interpunkciji i sintaksi.
Međutim, koreni savremenog ruskog mogu se naći u Puškinovim delima. To jasno vidimo čitajući njegova dela, koja se danas objavljuju u izvornom obliku. Književnost pisanu pre početka 19. veka teže je razumeti; savremeni ruski jezik ima mnogo više zajedničkog sa jezikom Puškina, nego sa ruskim koji je bio u upotrebi u vreme njegovog rođenja.
Puškin je za samo 20 godina uspeo da uvede, popularizuje, pa čak i standardizuje ruski u onom obliku koji danas poznajemo, piše Kuzmin.
Puškinove lingvističke inovacije su jedinstvene, a savremeni govornici ruskog jezika se u velikoj meri oslanjaju na njih, a da toga nisu ni svesni.
Pre Puškina, u ruskoj književnosti dominirala je "teorija tri stila" Mihaila Lomonosova – visokog, srednjeg i niskog. Iz tog razloga, književna dela koja datiraju iz 1790-ih često se uveliko razlikuju – neka od njih su prilično laka za čitanje, dok su druga veoma teška za moderne čitaoce.
Filolozi i poznavaoci jezika slažu se da su takve podele značajno ometale razvoj ruskog književnog jezika, a mnogi pisci s kraja 18. veka smatrali su da su sputani ovom teorijom.
Puškin je uradio veliku stvar – odbacio je ideju podele na stilove i u svoja dela uveo narodni jezik, budući da, kada je reč o prirodnim bogatstvima jezika, nije želeo da se ograničava.
Lakoća njegovog jezika, sloboda u redosledu reči i pristupačnost njegovog pisanja doprineli su tome da ruski pisci postepeno usvajaju njegove inovativne ideje.
Puškinov jezik je u mnogo čemu bliži savremenom ruskom jeziku od jezika Puškinovih savremenika, pa čak i kasnijih autora.
U svom "Pismu izdavaču", Puškin je napisao: "Vešt pisac profitira od bogatstva jezika, njegovih izraza i fraza. Pisani jezik oživljavaju izrazi koji se rađaju usred razgovora, ali pisani jezik ne treba da se odriče svega onoga što je sticao tokom vekova. Onaj ko piše samo na razgovornom jeziku – jezik ne zna".
Iako Puškin nije stvorio savremeni ruski jezik, u smislu opštih pravila, jezičkih konstrukcija, fraza i tradicije, Rusi danas zaista govore Puškinovim jezikom.