Neobična avantura pravoslavnog ikonopisanja u Norveškoj: Kako je majstor pobedio taštinu veštine

Jedna velika slikarska avantura, opisana u monografiji Danilo Ivanović, realnost fantastičnog u izdanju novosadskog "Prometeja", porodila je neobičan sporedni rezultat – popularnost pravoslavnog ikonopisanja u Norveškoj, gde za njega, pre Danila Ivanovića, nije bilo ni ideje, ni narudžbine. Zahvaljujući ovom slikaru magičnog realizma, pravoslavno ikonopisanje u Norveškoj steklo je svoje redovne prodajne izložbe u galerijama i celu generaciju novih ikonopisaca.

Građanski rat u BiH "poslao" je, tada još mladog fočanskog akademskog slikara Danila Ivanovića na trgove u Oslu da za hranu i stanovanje zarađuje od portretisanja namernika u prolazu. Pred božanski nadarenim crtačem začas su nastajali redovi onih koji su želeli da budu i verno naslikani, i ulepšani, što majstoru srpskog magičnog realizma nije predstavljalo problem. Kao što se i sva vrata otvaraju sa ulice, ulično potretisanje je Ivanoviću otvorilo vrata fizičkog opstanka u za njega  nepoznatom svetu severa Evrope. Po lepom vremenu portretisanje na ulici, po lošem magični realizam u ateljeu, i bujna slikarska avantura orodila se sa Norveškom.

Kao i svaki običan Srbin na "privremenom radu", Ivanović je svraćao u Norvešku pravoslavnu crkvu, koja služi liturgiju na norveškom i crkvenoslovenskom, na melodiji bližoj Srbima od melodije u Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Kada su Srbi osposobili jedan prostor za bogosluženje, i Ivanović je, razume se prešao tamo, sa većinom svojih sunarodnika.

"Ovaj Rus Ivanović"

 "E, tu mi se i probudila potreba da naslikam ikonu. Naslikao sam je, kao i nekoliko puta posle, na platnu, jer nisam imao drvenu podlogu. Pokušavao sam na hrastovom i lipovom drvetu, sve dok nisam našao stolara stručnog za 'drvenu' podršku ikonopiscu. Ikonopisanje me je prilično zaokupilo, pa sam se našao i u ulozi predavača ikonopisa na likovnoj akademiji u Oslu. Na zajedničkoj izložbi ikona sa norveškim ikonopiscima u glavnoj katedrali u Oslu, povodom obeležavanja tri milenijuma hrišćanstva, dobio sam laskave pohvale, a jedna je glasila "ovaj Rus Ivanović je najbolji".

Sklone praćenju tržišta, galerije su prepoznale Ivanovićevo ikonopisanje kao dobar posao, pa ne prolazi ni godina bez najmanje jedne izložbe njegovih ikona. Neretko su ga  i crkve pozivale u njima priređuje izložbe ikona povodom nekih svojih važnih proslava.

"Norvežani ikonu doživljavaju na različite načine", kaže Ivanović.

Jedni joj prilaze sa pijetetom kao relikviji, drugi je kupuju za neko "tiho ćoše" u stanu, kako nazivaju mesto gde se mole. Treći je kupuju jer je sada popularno da se ikona poseduje.

"Od mene su ikone otkupljivale i vojne baze, jer piloti vole da se pred ikonom pomole pre poletanja. Sada su mesta za molitvu organizovana na aerodromima i u bolnicama, a ta mesta moraju da imaju ikonu. Ali, šta god da je za Norvežane ikona koju im prodajem, ikonopisanje je za mene sakralni posao preko koga učestvujem u duhovnoj tradiciji svog naroda. Da, ikonopisanje je za mene uvek molitva preko koje se držim, ma gde da se nalazim, za veru svojih predaka. Preko ikone koju stvorim trag mojih predaka vidljiv je i ovde, u tuđem svetu, na severu. O, biće tih tragova još mnogo, jer je više od stotinu mojih učenika u Norveškoj ovladalo pravoslavnim ikonopisanjem", navodi Ivanović.

Pravoslavni teoretičari ikonopisanja drže da ikona snagu duhovnog zračenja dobija samim činom osvećenja, što znači da se delovanje ikone na posmatrača ne ostvaruje isključivo posredstvom njenih umetničkih kvaliteta. Pred tim problemom u neoliberalnoj kulturi Ivanović se, kaže, uhvatio za reči Svetoga Save, koji je u ovu materiju prvi uneo i pojam ikonočitanja, ako se tako može razumeti njegov stav da "onaj koji je pomazan verom smatra da vidi (u ikoni – prim. D.D.) samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo".

Reči Svetoga Save odnose se na ikonu Isusa Hrista, ali je bezmalo isključena sumnja da se mogu odnositi i na ikone drugih svetitelja.

U Ivanovićevom ikonopisanju uticaj teorije sveden je na tematiku i materijal, to jest u meri koja se ne inati slikarskim tehnološkim saznanjima. Sve ostalo izvire iz njegovog molitvenog stanja i podsvesnog nasleđa koje su mu nataložili vera, slikarsko umeće i nekakav rođak shimničkog smirenoumlja, to jest smirenoumlje umetnika, namensko smirenoumlje stvaraoca koji će, nakon ikonopisanja, opet biti zahvaćen nemirima i pobunama estetske i duhovne prirode.

I sam Pavle Florenski kaže da "kanon nikada nije služio kao smetnja, i strogi kanonski oblici u svim oblastima umetnosti uvek su bili samo brus na kome su se lomili nedaroviti a izoštravali stvarni talenti". Svoje izvanredne crtačke mogućnosti i veliko tehnološko iskustvo slikanja Ivanović je pozajmio ikonopisanju, pa svedeni jezik njegovih ikona nosi sigurnost zasnovanu na "rezervi" sredstava koja nije upotrebljena, na uzdržanosti i kontrolisanju veštine. Molitvena samokontrola i neupotrebljenost viška veštine daju neobičan rezultat: izvlače u prvi plan svetlost ne samo iz prirodno svetlih već i iz prirodno tamnih predela i likova.

Nebrojeno mnogo ikona tokom više od trideset godina ikonopisanja je nebrojeno mnogo molitava, od kojih se taloži smirenost postupka, umerenost u bojenju, uzdržanost u naraciji, obazrivost u osećajnosti. Ivanović je na sebi osetio neodrživost mantre da ikona nije ikona dok je sveštenik ne osvešta, uverio se da ona "radi" bez obzira na kanonske "propuste" u njenom pisanju. Duh Sveti se, izgleda, ni sam ne drži procedure ikonopisanja, nadvija se i nad umetnicima koji su se "snašli" i ustanovili sopstveni postupak i podlogu. Iako pravoslavni vernik, nije u prilici da osveštava svaku ikonu kako bi je Duh Sveti dodirnuo.

Njegov iznuđeno tragalački put u ikonopisanju vapi za oslobađanjem od obaveze osveštavanja baš svake ikone. Osveštavanje ikone u bogoslužbene svrhe – da, to se podrazumeva. Ali njegovo iskustvo od nekoliko decenija svedoči o umešanosti Duha Svetoga nad svakim istinskim porivom ikonopisanja.

Vrhunskom crtaču, naviknutom da "hvata" likove, nije baš lako da se suzdrži, odrekne, da zaboravi stvarna lica bezbrojnih osoba koje je potretisao, i da slika lik koji nije lice, već molitva, lik na kome Duh Sveti, kako kaže Leonid Uspenski u "Teologiji ikone",  spaljuje strasti i osvećuje lice koje bi, u suprotnom, sadržavalo odseve strasti, putenih snova, čežnje, ogorčenosti, ironije, propadljivosti.

Suočen sa verovatnoćom da će, ako "spali strasti", ostati dužan svojoj omiljenoj tematizaciji ženskog akta, Ivanović je dopustio izvesne promene prirodnog slikarskog jezika u ikonopisački simbolički, pa njegove predstave žene, ma koliko vukle ka erotskom, imaju molitvene poze i izraze. Ali, prihvatio je da ostane dužan i drugoj strani, pa njegovo ikonopisanje "pamti" da se vrhunski crtač "odrekao" veštine i crtačkog majstorstva. Uprkos svedenosti likova na arhetipski obrazac bespolne ljubavi i smirenoumlja, njegova ikona na vidljiv način otkriva veštinu ikonopisca, otkriva da se ikonopisac suzdržao, da je pobedio "taštinu veštine".