Milenu (rođenu u Požarevcu, u Kraljevini Srbiji, 5. novembra 1909) najčešće opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.
Od jeseni 1931. ona je živela i radila u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36-toj godini života. Milenini biografi navode da je ona bila slikar i pesnik, najistaknutija umetnica srpskog modernizma čiji su odjeci bili vidljivi u slikarstvu, književnosti, arhitekturi, dizajnu…
Takođe, moda za Milenu nije predstavljala epizodu već stil života. Umela je da šije, znala je da kupi šarenu svilu na rasprodaji, za bagatelu. Raširila bi materijal po krevetu i počela da seče, da kroji bez merenja, bez završenog kursa šivenja.
Na otvaranju Milenine samostalne izložbe u Parizu (u proleće 1932), njeni prijatelji su pozvali brojne poznanike, među njima i Latinoamerikance koji su tu studirali i gradili umetničke karijere. Tako na izložbu dolazi kubanski pijanista Rodrigo Gonzales koji odmah kupuje jednu njenu sliku, Milenin Autoportret. O tom (fatalnom) susretu svedoči zajednička fotografija, a Rodrigo kasnije postaje njena najveća ljubav.
Milena izlaže u Rimskoj umetničkoj galeriji, u jesen 1932, a Italijani su se definitivno zaljubili u njene slike gde su, između ostalih, bili izloženi portreti Bruna Barilija i grofa Safija. Novinari su je stavili rame uz rame sa "mladim stvaraocima modernog italijanskog slikarstva".
Tri godine kasnije, na otvaranju izložbe, i Benito Musolini se zaustavio ispred Milenine slike, hvaleći je kao "ćerku našeg Barilija". U to vreme, Musoliniju su se divili mnogi veliki umetnici i naučnici jer on još uvek nije pokazao svoje pravo lice… Sutradan, posle Musolinija, 5. februara 1935, izložbu su posetili italijanski kralj i njegova žena, kraljica Jelena Savojska, ćerka crnogorskog kralja Nikole.
Musolinijev zet, grof Ćano, čiji je portret Milena uradila tokom izložbe u Rimu, nudio joj je razne povlastice, između ostalog i italijansko državljanstvo, koje je ona ljubazno odbila.
U pismu majci Danici, napisala je: "Znaš mamo, na dnu moje duše ima jedan plamičak, kao kandilo koje se nikada ne gasi – uvek je živo i treperi, a to je srpstvo. Moje srpsko poreklo – to su moji najdublji koreni. Svet je divan! Zemlje lepe, ljudi interesantni, ali ni jednu varoš ne volim kao što volim Beograd rano ujutru, a nebo nigde nije lepo kao noću iznad naše avlije u Požarevcu. Naše je najlepše…"
Poslednji put je bila u Srbiji 1936. godine.
Avanturistički duh koji je nasledila od majke Danice i oca Bruna tera je da se ukrca na brod "De Gras" i da krene u svoju poslednju avanturu – Ameriku. Milena nikada nije planirala da u Americi ostane za stalno, želela je da vidi veliku izložbu nadrealista, pa je zato kupila povratnu kartu. Majci je napisala: "Idem da vidim izložbu, biću tamo samo 3 meseca, malo ću da 'škrabam', a ti ćeš posle da brojiš dolarčiće."
Međutim, ubrzo je počeo rat, pa ona zabrinuto piše majci da njena povratna karta izdata u francuskom turističkom društvu i plaćena u francima (a ne u dolarima), sada ništa ne vredi.
Karta se nije mogla ni preneti na neku drugu kompaniju. Posle izvesnog vremena je Milenina euforija splasla, a na Menhetnu je živela veoma teško, kao i svi drugi doseljenici.
Igrom sudbine, tokom Svetske izložbe, počinje Drugi svetski rat, a da bi obezbedila egzistenciju, radi kao modni i reklamni ilustrator za brojne časopise. Zadivljeni njenim talentom, čelni ljudi magazina "Vog" u aprilu 1940. objavljuju 'Model plave venčanice' na naslovnoj strani. Ona je prva srpska umetnica koja je radila ilustracije za ovaj čuveni magazin i jedina čija se ilustracija našla na naslovnoj strani.
Za samo godinu i po dana, Novu 1941. godinu dočekuje u "Ric Karltonu" na Menhetnu kao poznata ličnost njujorškog visokog društva i umetničkog sveta.
Ona je postala cenjena u elitnim krugovima kao umetnica čije portrete mnogi traže. Nije se bunila kada su je novinari nazivali "princeza", aludirajući na njeno srodstvo sa Karađorđevićima, jer je to skretalo pažnju na njene slike i izložbe.
Ali, nostalgija za Evropom, roditeljima i prijateljima ostala je stalno živa. Nikakvi uspesi i slava to nisu mogli da ublaže. Milena nikada nije zaboravila običaje i tradiciju koju je ponela iz rodne kuće u Požarevcu. Iz "Obećane zemlje" pisala je majci da je dobila poziv od popa Gaćinovića da za Vidovdan (1940) dođe u crkvu. Bila je na službi, a potom i na pikniku gde su pekli jagnjetinu, točili pivo i sedeli na drvenim klupama. Nekoliko puta okupljene je zahvatio pljusak, ali tambure su nastavile da sviraju, a Milena je igrala kolo po šljunkovitom tlu.
U dalekom svetu ona je slavila Svetog Atanasija Velikog (31. januar) kao i njena rodbina u Srbiji, a čestitala je majci srpsku Novu godinu (1941): "Danas je naša Nova godina! Mnogo ti sreće želim i samo tebe volim…"
Baš na Teslin rođendan (10. jula 1941), Milena je pisala ocu iz "Velike jabuke": "Od kada sam došla ovde, počela sam da bivam sve religioznija, i to je jedina toplina koju uspevam da pronađem. Poslala sam ti primerak časopisa 'Town and Country' za koji sam radila omot za majski broj."
U međuvremenu, izlazi u crnačke restorane i sluša njihovu duhovnu muziku, kaže da odasvud čuje italijanski jezik i da u prolazu viđa puno Jevreja. Opširno je pisala ocu kako izgleda grad i ljudi u njemu: "Videla sam glavne ulice Njujorka sa prodavnicama koje opasno privlače, neodoljive su… a Brodvej noću, sav osvetljen, uzbudljiv, fantastičan."
Slala je pakete-pomoći ocu u Italiju i majci u Srbiju, slala im je i novac čim je počela da zarađuje radeći portrete.
Slikala je mnoge krunisane glave, uradila je portret švedskog i turskog princa, austrijskog nadvojvode… portrete brojnih diplomata, poznatih umetnika i članova aristokratskih porodica. No, najveću propagandu i reklamu pravili su joj portreti krunisanih glava. Primera radi: čim je uradila portret Franca Jozefa Prvog, dobila je porudžbenicu za jedan portret iz porodice starog Rokfelera.
Uradila je i portret kralja Petra Drugog (1942) koji je posle zatvaranje izložbe u Vašingtonu (1944) ostao u jugoslovenskoj ambasadi, jer je odlučila da ga pokloni svom rođaku. O tome je najpre pismom obavestila privatnog sekretara kralja koji joj je telegramom, u ime kralja, uputio "toplu zahvalnost za njen venčani poklon".
U pismu koje je uputila ambasadoru Konstantinu Fotiću, Milena je zamolila da ukoliko ambasada nema načina da sliku pošalje u London, istu vrate njoj u Njujork kako bi ona, preko trgovca umetničkim predmetima, portret poslala za Veliku Britaniju. Ipak, ambasada je preduzela mere za otpremanje poklona na dalji put… Ubrzo je diplomatskim putem nastala prava potraga za izgubljenim portretom koji, na Milenino veliko razočarenje, nikada nije pronađen niti je otpremljen kralju za London.
U Njujorku se družila sa ljudima sa naših prostora, sa Tatjanom Fotić, suprugom ambasadora Konstatina Fotića, Kočom Joksimovićem, koga Milena i Danica u svojim pismima nazivaju 'kumom', mada se ne zna tačno ko je koga venčao ili krstio.
Družila se sa Gišom Jovanovićem, sinom bogatog beogradskog trgovca Koste iz Knez Mihailove ulice. Godinama se dopisivala sa drugaricom Ćućom (Ljubica Kuzmanović), kao i sa ujacima od kojih joj je omiljeni bio Boža Pavlović, koga je na dužnost sudije prvostepenog suda u Požarevcu postavio kralj Aleksandar Obrenović.
U jednom pismu iz Njujorka, Milena iskreno priznaje ocu Brunu: "…Večeri su ovde duge, a kada ne znam šta da radim, glasno razgovaram sa vašim fotografijama. Maminom i tvojom, bakinom i dedinom, i takvi razgovori se (skoro) uvek završavaju suzama."