Postoje koncerti koji se pamte po muzici, po publici, i oni koji vremenom prerastu u simbol jedne epohe. "Monstrы roka" (Monsters of Rock) – u moskovskom Tušinu, 28. septembra 1991. godine, pripadaju ovoj poslednjoj vrsti.
Na ogromnom prostoru Tušinskog aerodroma tog dana okupile su se stotine hiljada ljudi. Ulaz je bio besplatan. Na bini su se pojavili Ej-Si/Di-Si, "Metalika", "Pantera", "Blek Krouz" i sovjetski E.S.T.
Za mlade ljude koji su godinama slušali zapadni rok sa presnimljenih kaseta, ploča i radio-snimaka, to je bio susret sa svetom koji je do tada postojao uglavnom iza granice - na omotima ploča, u pričama, u zamaštaju.
Broj posetilaca nikada nije pouzdano utvrđen. Savremena štampa navodila je brojke od oko 300.000 do više od pola miliona, a kasniji izvori išli su i znatno više. Najsigurnije je govoriti o stotinama hiljada. Ali broj ljudi, koliko god bio impresivan, nije najvažnija stvar u priči o Tušinu. Mnogo je zanimljivije to što se koncert dogodio u trenutku kada je država u kojoj se održavao još postojala - a njen politički i kulturni svet već se ubrzano raspadao.
Zemlja koja je još postojala, ali više nije bila ista
Od avgusta 1991. Sovjetski Savez više nije bio isti. Neuspeli puč protiv Mihaila Gorbačova, slabljenje saveznih institucija, jačanje republičkih vlasti i sve otvoreniji zahtevi za nezavisnost, promenili su političku atmosferu gotovo preko noći.
U Moskvi je svakodnevni život i dalje imao svoju staru formu. Postojale su institucije, milicija, vojska, državni mediji, sovjetska administracija. Ali ispod te površine već je nastajao novi svet. Tušinski koncert bio je jedna od najvidljivijih manifestacija te promene.
Samo nekoliko godina ranije, bilo je teško zamisliti da će "Metalika", Ej-Si/Di-Si nastupiti pred stotinama hiljada ljudi u Moskvi, bez ulaznica, na ogromnom prostoru nekadašnjeg sovjetskog aerodroma. Sada je to bilo moguće. I upravo zato je Tušino bilo više od koncerta.
Za sovjetsku rok publiku, Zapad nije bio nepoznat. Naprotiv. Tokom osamdesetih, zapadna muzika ulazila je u Sovjetski Savez na najrazličitije načine: preko stranih radio-stanica, ploča koje su stizale privatnim kanalima, magnetofonskih traka i kaseta koje su se godinama presnimavale. Jedna ploča mogla je da obiđe desetine slušalaca. Jedna kaseta mogla je da bude kopirana toliko puta da se original više nije mogao ni pronaći.
Muzika je tako postala jedan od načina na koji su mladi Sovjeti dolazili u dodir sa drugačijim kulturnim svetom. A onda je, u Tušinu, taj svet odjednom stigao do njih – ne preko radija, ne preko kasete, ne preko fotografije u časopisu, nego uživo.
Ta promena je imala i svoju poslovnu stranu. Sovjetski muzički sistem se početkom devedesetih ubrzano otvarao prema privatnom preduzetništvu i zapadnoj muzičkoj industriji. Organizacija Tušina bila je deo tog novog odnosa između domaćeg tržišta i velikih zapadnih kompanija. Koncert je zato istovremeno bio i kulturni događaj i znak da je sovjetska muzička industrija zakoračila u nešto što više nije bilo klasično državno tržište.
Jedan dan na Tušinskom aerodromu
Na Tušinskom aerodromu tog dana nije bilo potrebno mnogo objašnjavati šta se događa. Bila je dovoljna scena, ogroman prostor i publika koja je stizala iz različitih delova zemlje. Za mnoge od njih Moskva je već sama po sebi bila putovanje. A sada su došli zbog muzike koju su do tada slušali izdaleka.
Ne treba, međutim, precenjivati sam muzički program u istorijskom smislu. Tušino nije postalo simbol zato što je tog dana izvedena neka posebna lista pesama. Njegova težina ležala je u činjenici da se nešto što je dugo pripadalo spoljnom svetu sada odigravalo usred Moskve, pred ogromnom domaćom publikom. To je bila slika jedne nove Rusije koja još nije imala jasan oblik.
Upravo je način na koji je sovjetska štampa pisala o koncertu možda najzanimljiviji deo cele priče. Nije trebalo mnogo vremena da euforiju zamene izveštaji o povređenima, hapšenjima i sukobima.
"Komsomoljska pravda" je 1. oktobra 1991. objavila tekst Leonida Zaharova sa naslovom "Praznik u Tušinu je održan, ali sa gorkastim ukusom".
U tekstu se navodi da je više od 300.000 ljudi prisustvovalo koncertu, da je za obezbeđenje bilo angažovano više od 11.000 vojnika unutrašnjih trupa, policajaca i kadeta. Prema podacima lista, 76 ljudi zatražilo je medicinsku pomoć, a 51 je bilo hospitalizovano – među njima i 16 pripadnika službi bezbednosti. Navodi se i 49 privedenih zbog huliganstva, kao i zaplena noževa, jednog pištolja i marihuane.
Tako je veliki rok-spektakl već u prvim danima posle održavanja počeo da se pamti ne samo po muzici nego i po haosu. Iako je događaj kasnije pretvoren u legendu, savremena štampa nije videla samo "koncert slobode" već i probleme koji su ga pratili.
"Metalci – oblačite se toplije"
I pre koncerta, "Moskovski komsomolec" je događaj predstavljao kao nešto što će po razmerama biti neobično. U najavi pod naslovom "Metalci – oblačite se toplije", stajala su i uputstva: ne donosite alkohol, ne tucite se.
Tekst je imao praktičan ton: pisalo se o prevozu, vremenu, snazi ozvučenja i uslovima na otvorenom. Organizatori su upozoravali publiku da se toplo obuče i da ponese nešto za pod noge. Iz današnje perspektive taj tekst deluje gotovo simpatično. Iz njega se vidi i da su organizatori već unapred znali da je pred njima događaj ogromnih razmera, sa publikom koja nije navikla na takve festivale. Kada se posle koncerta pojavila kritika publike, to nije bilo potpuno iznenađenje.
Nekoliko dana posle koncerta, "Moskovski komsomolec" objavio je tekst Dmitrija Šavirina pod naslovom: "To je samo igra. Ime joj je šou-biznis". U njemu se muzika posmatra kroz prizmu novog poslovnog sveta koji je počeo da prodire u Rusiju, ali ton više nije bio euforičan. Šavirin je žalio zbog ponašanja dela publike i izrazio bojazan da bi takav spektakl mogao da ostane prvi i poslednji te vrste, ne samo u Moskvi nego i u Rusiji. U drugom tekstu istog lista zaključak je bio još oštriji: problemi, kako je list pisao, nisu bili toliko posledica organizatora koliko publike "koja još nije spremna za ovakve festivale".
Ta rečenica otkriva jedan od paradoksa Tušina. Sovjetsko društvo je u to vreme dobijalo pristup nečemu što je dugo želelo – zapadnom rok-spektaklu – ali nije još imalo razvijenu infrastrukturu, pravila i navike masovne koncertne kulture koje su u zapadnim zemljama već postojale. Sloboda izbora i sloboda ponašanja nisu uvek ista stvar.
Još jedan naslov iz tog vremena ostao je posebno upečatljiv: "Sto godina kasnije, ili Hodinka metalaca". Poređenje sa Hodinkom nije bilo slučajno: tragedija sa krunisanja Nikolaja II, kada je u gužvi smrtno stradalo više od 1.300 ljudi, u ruskoj istoriji postala je simbol masovnog okupljanja koje je izmaklo kontroli. Njeno prizivanje u kontekstu Tušina bilo je mnogo više od novinarske dosetke - pokazivalo je da je deo ruske štampe koncert počeo da tumači kao društveni fenomen, a ne samo kao muzički događaj.
Ipak, tu treba biti oprezan. Kasnija popularna kultura od Tušina je napravila gotovo mitološku scenu opšteg haosa, sa pričama koje su vremenom postajale sve dramatičnije. Ubrzo se za događaj ustalio izraz "Tušinskoe poboiщe" (poboj), mesto velike tuče.
Savremeni izveštaji, međutim, omogućavaju trezveniju sliku. Bilo je povređenih, hapšenja, sukoba, velikih problema sa kontrolom ogromne mase ljudi, ali to je bilo daleko od kasnije mitologizovane slike nekakve potpune apokalipse.
Oko Tušina se vremenom stvorila čitava mreža priča koje je teško razdvojiti od istine. Na primer, za tvrdnje o velikom broju poginulih nema pouzdane potvrde u zvanično objavljenim podacima iz tog vremena.
Sovjetska država je još bila tu
Posebno je zanimljiva slika obezbeđenja. Oko koncerta su bile snage unutrašnjih trupa, milicije, OMON-a i drugih službi – prema savremenim izveštajima, oko 11.000 ljudi, mada su u nekim izvorima navođene i veće brojke. Ta slika je gotovo simbolična. Naspram rok bendova i ogromne publike stajale su uniformisane snage sovjetske države. Obe strane bile su deo istog događaja. I obe bile su deo istog vremena.
Sovjetska država je još imala snagu da obezbedi ogroman javni prostor, ali više nije mogla da kontroliše kulturni sadržaj koji je tim prostorom prolazio. Državni sistem nije nestao preko noći, ali je svet koji je morao da kontroliše postajao sve drugačiji.
Kada danas čitamo o Tušinu, lako je upasti u zamku naknadnog znanja. Mi znamo šta se dogodilo posle 28. septembra 1991. Znamo da je 25. decembra Gorbačov podneo ostavku, da je Sovjetski Savez prestao da postoji, da će se ruska ekonomija, politika i kultura ubrzo naći u potpuno novom sistemu.
Ljudi koji su tog dana došli na Tušinski aerodrom nisu znali ništa od toga. Za njih je to bio sadašnji trenutak. Došli su na koncert. I upravo zato je važno posmatrati Tušino bez naknadnog misticizma. Za njih to nije bio "poslednji veliki koncert SSSR-a".
To je postao tek kasnije.
Koncert koji nije srušio SSSR
Tušino nije srušilo Sovjetski Savez. Ni rok muzika nije srušila Sovjetski Savez. Raspad SSSR-a bio je rezultat složenog političkog, ekonomskog i nacionalnog procesa koji se odvijao godinama i koji je u završnici ubrzan krizom saveznih institucija, rastom moći republika i posledicama avgustovskog puča.
Ali Tušino jeste bilo slika promene. Na jednom mestu videlo se nešto što bi samo nekoliko godina ranije bilo teško zamisliti: zapadna popularna kultura, privatni organizator, ogromna publika, slobodan ulaz i masovni događaj koji nije imao tradicionalnu sovjetsku kulturnu formu. U tom smislu Tušino nije bilo uzrok kraja jednog sveta. Bilo je jedan od njegovih najvidljivijih simptoma.
Tog 28. septembra 1991. godine, na ogromnom prostoru Tušinskog aerodroma, jedna generacija je prvi put mogla da vidi ono što je do tada uglavnom slušala izdaleka. Zapadni rok više nije bio glas sa druge strane granice. Bio je pred njima.
Danas Tušinskog aerodroma više nema. Njegov prostor je tokom narednih decenija postepeno pretvoren u sportski, poslovni i stambeni kompleks; na delu nekadašnjeg aerodromskog polja podignut je stadion Spartaka, danas poznat kao LUKOIL Arena.
Čovek koji danas dođe u taj deo Moskve više ne vidi ogromno polje na kojem su se 1991. okupile stotine hiljada ljudi. Nema više piste. Nema više aerodromskog prostora. Nema ni one Moskve. Ostao je samo toponim – Tušino – i sećanje na dan kada je, na mestu jednog sovjetskog aerodroma, zapadni rok na nekoliko sati postao muzika jedne zemlje koja je ubrzo prestala da postoji.
Na mestu gde je nekada poletala sovjetska avijacija, jednog septembarskog dana 1991. godine poleteo je i jedan drugi svet.
Samo tri meseca kasnije Sovjetski Savez više neće postojati.