Nobelova nagrada 2023: Da li će pobediti književnost ili politika?

U poslednjih desetak godina Nobelov komitet donosio je mnoge nerazumne odluke sa stanovišta književnog kvaliteta dela nagrađenih pisaca – verovatno je najčudnija bila ona da se priznanje 2016. dodeli kantautoru Bobu Dilanu – no ipak, i dalje i pre svega, očekuje se da će Nobelova nagrada za književnost garantovati da je opus laureata preporuka za nezaobilazno štivo. S tim u vezi uvek su aktuelna nagađanja, nobelovske kladionice i dalje "rade", iako dobitnik gotovo uvek bude iznenađenje, a lista pisaca na njima je mahom ista i tek se povremeno dopunjuje nekim novim licima.

Takođe, iako nesporno politika najvećeg upliva ima na odlučivanje o tome kome će pripasti Nobelova nagrada za mir, ne može se zanemariti ni instrumentalizacija književnog Nobela u političke svrhe.

Desi se da Nobelov komitet slobodoumno odlučuje

Upravo zbog toga "zvučni" pisci koji su redovno viđeni za dobitnike, na primer Salman Ruždi i Mišel Uelbek, iako je vrednost njihovog dela neupitna, ne dobijaju i po svemu sudeći teško da će i dobiti Nobelovu nagradu za književnost iz razloga koji su vezani za pitanje političke korektnosti.

"Mišel Uelbek kao pisac oko koga se pletu kontroverze od početka pojavljivanja na književnoj sceni (pre bezmalo 30 godina), svakako da svojim stavovima koji su ne samo kritični već s poslednjim romanima pomalo i destabilizujući za vrednosti zapadnog društva, ne može biti favorit Nobelovog komiteta. S druge strane, Peter Handke, koji je dobio Nobelovu nagradu 2020, mogao bi da bude primer slobodoumnog odnosa žirija prema 'drugačijem mišljenju' mada je ono kod ovog pisca malo izraženo u njegovom književnom delu a presudno u njegovom javnom delovanju", pojašnjava za RT Balkan književni kritičar i član žirija za nagradu "Beogradski pobednik" Nataša Anđelković.

Ukoliko je, takođe u političkom smislu, zbog fatve koju je dobio, pozicija Ruždija kao mogućeg dobitnika unapred određena, posebno što mu je Nobel izmakao prošle godine kada je bio žrtva napada, nejasno je zbog čega ovo prestižno priznanje sad već decenijama mimoilazi Harukija Murakamija. Ili je možda baš zbog toga što nije politički angažovan? Njegovo ime se i ove godine visoko kotira u kladionicama, a delo mu svakako nije lošije od mnogih prethodnih dobitnika, uključujući i Handkea ili radi lakšeg poređenja Kazua Išigura.

Popularnost kineskih autora ukoliko su disidenti

Ime kojem ove godine kladionice daju najveće šanse je kineska spisateljica Can Sjue. Nominovana je 2019. kada je pobedio Handke, poznata je po eksperimentalnoj kratkoj fikciji sa elementima fantastike. Stilski je upoređuju s Francom Kafkom, a u delu meša elemente zapadne i kineske kulture.

Uspeh savremenih kineskih autora na Zapadu, ili tema vezanih za kulturnu, političku ili istorijsku realnost Kine, u najvećoj meri uslovljen je postojanjem kritičkog tona ili konteksta u takvim ostvarenjima.

"Čak je i dodeljivanje prvog književnog Nobela kineskom piscu Mo Jenu 2012, izrazitom umetniku, izazvalo kontroverze u zapadnoj 'preradi' te činjenice – od predstavljanja ovog pisca kao disidenta (što on po svemu sudeći nije bio) do optužbi za 'katastrofalnost te odluke' (Herta Miler) jer je on pisac koji u izvesnom smislu afirmiše učinke Kulturne revolucije pod Mao Cedungovim 'terorom'. Takva je i pozicija aktuelne kandidatkinje Deng Sjaohua koja objavljuje pod pseudonimom Can Sjue – ona je kroz svoju književnost prikazala političke progone koje je njena porodica trpela od kineskih vlasti, zbog čega se najverovatnije i mogla naći u žiži nobelovskih kladioničara", ističe Nataša Anđelković.

S Dalekog istoka je i kandidat iz Južne Koreje, pesnik Ko Un, koji je takođe imao disidentski status i afirmisao se kao borac za ljudska prava i demokratiju, zbog čega je bio proganjan sedamdesetih godina u svojoj zemlji, što su spoljašnje karakteristike koje ga "preporučuju" za ovo priznanje.   

Afrički pisci Megalopolisa

Potencijalni dobitnici iz afričkih zemalja su uvek lepo osveženje i dobar povod za prevođenje i upoznavanje ove, u Srbiji, ne mnogo istražene književnosti. Ime koje se često nalazi na listi potencijalnih dobitnika, među glavnim kandidatima je bio 2010, jeste kenijski pisac Ngugi va Tiongo. Takođe kritičar vlasti kasnih sedamdesetih godina, ali uistinu postkolonijalni pisac koji je dugo stvarao na engleskom i živeo na Zapadu.

Isti je slučaj bio s dobitnikom od pre dve godine Abdulrazakom Gurnom kog su globalni mediji odredili kao tanzanijskog pisca iako se radilo o čoveku koji ne živi u Tanzaniji niti piše svahilijem, zapravo je od 20. godine nastanjen u Velikoj Britaniji, univerzitetski je profesor engleske književnosti i stvara na engleskom jeziku.

I eto pravog primera "književnosti multinacionalnih kompanija, odnosno Megalopolisa".

"Cilj je bio da simbolički izbrišu autentično iskustvo tanzanijske i afričke kulture tako što će je zameniti kulturom u izbeglištvu. Te 'kulture u izbeglištvu' veoma liče na 'vlade u izbeglištvu' podložne uticaju domaćina koji ih koristi i održava u životu samo zato da putem njih ispuni svoje političke interese. To je i razlog zašto Kazuo Išiguro nije predstavljen kao japanski pisac: jer japansku kulturu, za razliku od tanzanijske ili afričke, ne treba izbrisati – njoj se daje pravo da postoji, što će se potvrditi kada Murakami dođe na red za Nobela. Doduše, ne Rui Murakami, koga čitaju u Japanu, već onaj drugi, Haruki, koji više odgovara globalnom ukusu, jer kod njega, Harukija, zapadni turisti nisu serijske ubice kao kod Ruija", primetio je po dodeli ovog Nobela profesor književnosti na Novosadskom univerzitetu i kolumnista RT Balkan Slobodan Vladušić.

Kao kandidati se pominju i pisci iz Istočne Evrope koji su u Srbiji imali dosta dobar prijem poslednjih decenija, poput Ljudmile Ulicke (Rusija), Lasla Krasnahorkaija (Mađarska) ili Mirče Kartareskua (Rumunija). Pomenuti pisci u određenoj meri imaju ili su imali disidentski status u svojim zemljama u prethodnim sistemima, što je sve, najverovatnije, dodatni plus kada se sagledavaju sa zapadne tačke gledišta.

"Uprkos razložnom sagledavanju pozicije pisaca koji se pominju kao kandidati za ovu prestižnu nagradu, moramo biti svesni da najverovatnije niko od njih neće biti dobitnik i da žiri očigledno ima favorite koji često nisu na ovakav način eksponirani. Primer prošlogodišnje dobitnice Ani Erno je potvrda toga. Premda su naši izdavači dosta agilni u prevođenju i savremenih pisaca i živih klasika, nekad se desi da dobitnik Nobelove nagrade još nije poznat srpskim čitaocima ili da, kao u slučaju upravo Ani Erno, odluka Nobelovog komiteta koincidira s namerom domaćeg izdavača da krene s objavljivanjem takvog autora", zaključila je Nataša Anđelković za RT Balkan.