Tuševljaković: Kratka forma je biser koji se ne može zameniti ničim drugim u književnosti

RT Balkan razgovarao je sa piscem Darkom Tuševljakovićem, dobitnikom Evropske nagrade za književnost i ovogodišnjim laureatom prestižne Andrićeve nagrade za zbirku priča "Hangar za snove" o "žanr" literaturi, priznanjima i slobodi književnosti.

Kakav je osećaj dobiti priznanje koje nosi ime našeg nobelovca? Pa još za priče/pripovetke i to one koje povremeno koketiraju između žanra i nežanra?

Iznenađenje je veliko, zaista. I velika je radost. Svako priznanje, bilo da ono dolazi od čitalačke publike ili od kritike, daje snažan vetar u leđa piscu, a još kada je to priznanje koje nosi ime Ive Andrića, onda je čast posebna.

Značajno je i to što je to možda i jedina nagrada, svakako jedina relevantna, koja nagrađuje baš formu pripovetke ili zbirke pripovedaka.

Ja sam ušao u svet pisanja preko kratke forme i pišem je, evo, već dvadeset godina, i verujem da ću je zauvek i pisati. Na nju se kao na stepenik ka pisanju romana može gledati samo u strogo zanatskom smislu, pošto je u nekim aspektima lakše baviti se kraćom formom od duže, ali ona predstavlja vrednost za sebe, biser koji se ne može zameniti ničim drugim u književnosti, pa ni famoznim i večito traženim romanom.

Moje priče se slobodno kreću između žanrovske i nežanrovske literature, uopšte se ne obazirem na to koliko u njima ima ili nema fantastike. Volim da koristim elemente žanra kada mi je to potrebno za pričanje priče, a isto tako ne posežem za njima ako priča to ne zahteva. Upravo ove kratke priče, čini mi se, demonstriraju tu slobodu.

Koliko ste dugo radili na zbirci? 

Zapravo je teško reći da sam radio na njoj – ona je neplanirano i spontano nastajala tokom poslednje dve decenije. Najstarije priče u njoj datiraju s početka dvehiljaditih, dok su one najnovije napisane konkretno za ovaj projekat. Kažem projekat, zato što je urednik Dragan Babić došao na ideju da organizujemo taj razbacani materijal među iste korice. Na nekim pričama sam dodatno radio, neke sam odbacio, neke preobličio, neke ostavio netaknute, a neke, je li, napisao tokom konkretnog rada na selekciji.

Znamo da su knjige piscima kao deca i da je teško izabrati neku koja se više voli, ali - postoji li neka koja vam je posebno draga?

Da, to je uvek teško pitanje i nisam siguran da na njega umem da odgovorim. To jest, mislim da se odgovor menja u zavisnosti od mnogih faktora, od toga na koju nogu sam kojeg dana ustao, do vremenskih prilika i opterećenosti poslom.

Tako da se i ovaj odgovor treba uzeti kao vrlo uslovan, on važi sada i ne znači da će važiti sutra ili za mesec dana. Ali ako bih, evo, sada morao da odaberem nešto svoje kao omiljeno, to bi možda bio roman Jegermajster, koji je izašao u izdanju Arhipelaga pre nekoliko godina. On je verovatno moje najhermetičnije dosadašnje delo, moj pokušaj da napišem nadrealistički roman, recimo, i prvobitno mi se javio u vidu sna. A posle je i izašao iz mene kao san, u nekoliko meseci, u grozničavim dnevnim porcijama, tako da sam to vreme zaista proveo u bunilu. Čini mi se da su se tu poklopile razne kockice, što se retko ponavlja.

Povremeno vas svrstavaju u kategoriju žanr pisca, iako deluje da takva "klasifikacija" apsolutno nema smisla - neko je dobar pisac, neko loš bez obzira na temu o kojoj piše. Zašto se žanr književnost tretira kao manje važna? Mogu li nagrade poput Andrićeve ili Evropske nagrade za književnost, koju ste takođe dobili, nešto da promene?

To je recidiv iz prošlosti, kada se žanrovska književnost još nazivala i trivijalnom. Kritičari i teoretičari su je tako prozvali, nekako izbegavši da konstatuju da se, u istom ključu, dobar deo nežanrovske književnosti može svrstati pod trivijalnu, što znači da trivijalnost, u književno-teorijskom smislu, uopšte nema veze sa žanrom, već sa opštim faktorima koji učestvuju u proceni kvaliteta nekog dela.

Drugim rečima, to što si rekla je tačno: delo je književno vredno ili nije potpuno nezavisno od toga da li pripada nekom žanru ili ne.

Kad se pomene žanr, odmah na pamet padaju određeni okviri koje svaki od njih sadrži i u kojima (ili izvan njih!) operiše, ali i tzv. Glavnotokovska knjiženost ima svoje okvire i svoja pravila, svaka književnost to ima i mora da ima, tako da tu i nema neke velike razlike.

Mislim da i čitaoci i kritika sve više uviđaju da su međe između žanrova i nežanrovske književnosti sve slobodnije i labavije, te vrste podela, naprosto, nisu više relevantne.