Svaki monah koji je još radio kaligrafiju posle 1492. verovatno je osetio da radi u zastarelom mediju. Tako se sad osećaju svi koji pišu više od 30 reči dnevno. Digitalno čitanje uništava navike "dubokog čitanja", odnosno čitanja sa razumevanjem. Zapanjujući broj školovanih ljudi je zapravo nepismen. Iako se nostalgičari žale na nove medije godinama, današnje kuknjave imaju dokaznu osnovu, piše kolumnista "Fajnenšel tajmsa" Sajmon Kuper.
Ljubljanski čitalački manifest, koji su ovog meseca potpisala udruženja izdavača i biblioteka, naučnici, PEN centar i drugi navodi da "digitalno carstvo može podstaći čitanje više nego ikada u istoriji, ali takođe nudi mnoga iskušenja za čitanje na površan i raštrkani način — ili čak da se uopšte ne čita. Ovo sve više ugrožava čitanje višeg nivoa".
To je zloslutno upozorenje jer je "čitanje na višem nivou" od suštinskog značaja za civilizaciju. Čitanje je omogućilo prosvetiteljstvo, demokratiju i međunarodni porast empatije prema ljudima koji nam nisu slični. Kako ćemo se snaći bez toga, pita Kuper.
Gledajući unazad, vladavina čitanja kao masovne potrage bila je kratka. Tek od kasnih 1700-ih duži tekstovi su prodrli dalje od male elite u bogatim zemljama. Psiholog Stiven Pinker tvrdi da su čitaoci naučili empatiju uronivši u umove drugih ljudi. On veruje da je "porast pisanja i pismenosti" izazvao "humanitarnu revoluciju" - širenje ljudskih prava i pomoglo da se inspirišu beskonačne bitke protiv ropstva, mučenja, spaljivanja veštica i sujeverja. Danas je 87 odsto odraslih ljudi na svetu pismeno, procenjuje Unesko.
Ali digitalna pismenost je promenila čitanje. Kada čitate knjigu na papiru, možete biti potpuno unutar iskustva, upijajući stotine stranica nijansi koje počinju da obuhvataju kompleksnost sveta.
Na mreži, kaže Marijan Vulf iz UCLA, mi "prelazimo, skeniramo, skrolujemo". Medijum je poruka: takozvano "duboko čitanje" na telefonu je teško kao i igranje tenisa na telefonu. Više informacija se, možda, upija sa "Vikipedije", ali digitalni čitači takođe upijaju više dezinformacija. I retko upijaju nijansirane perspektive, navodi kolumnista "Fajnenšel tajmsa".
Potpisnici Ljubljanskog manifesta katalogizirali su pustoš digitalnog čitanja: "Nedavne studije raznih vrsta ukazuju na pad kritičkog i svesnog čitanja, sporo čitanje, nestrateško čitanje i dugotrajno čitanje". U međunarodnom istraživanju u Pizi iz 2021. godine, 49 odsto učenika je reklo da "čita samo ako mora", što je 13 procentnih poena više nego 2000.
Čak jedna trećina (Evropljana) se bori čak i sa veštinama čitanja nižeg nivoa. Više od jedne petine odraslih u SAD 'spada u kategoriju nepismenih/funkcionalno nepismenih'. Odvojeno, rezultati čitanja nakon pandemije za američke 13-godišnjake su najniži u poslednjih nekoliko decenija. A Centar za globalni razvoj sa sedištem u Vašingtonu nedavno je procenio da je pismenost u Južnoj Aziji i podsaharskoj Africi među onima sa petogodišnjim školovanjem opala u poslednjih pola veka.
Svi stariji ljudi koji ovo odbacuju kao problem mladih trebalo bi da se upoznaju sa međunarodnim istraživanjem ekonomista Gerija Bareta i Krega Ridela koji su upozorili da "veštine pismenosti opadaju sa godinama".
Ukratko, kao što su profesori sa Univerziteta Nortvestern predvideli 2005. godine, vraćamo se u dane kada samo elita konzumira dugačke tekstove – uprkos tome što sve više ljudi provodi duže u obrazovanju i prodaja knjiga ostaje snažna.
Ljudi koji izgube veštinu čitanja gube i veštine razmišljanja. Njihovu potrebu za jednostavnošću ispunjavaju političari koji nude "jednostavnost": ideologiju jednostavnih odgovora na složene probleme. Jednostavnost se prodaje pod eufemizmima kao što su "zdrav razum", "moralna jasnoća" i "ispravno".
Takozvani "simplisti" koriste teorije zavere da pojednostave nerazumljivu stvarnost. Nije ni čudo što ne veruju stručnjacima, oni nemaju pojma o količini ili dubini čitanja koje su stručnjaci uradili.
Sada je onlajn jezik oko rata između Izraela i Hamasa — složenog sukoba sa bezbrojnim zverstvima sa obe strane - zastrašujuće pojednostavljen, prošaran neviđenim količinama laži. Nedostatak empatije - "naše" mrtve bebe nadmašuju "njihove" mrtve bebe - je zlokoban.
Pinker ovako sumira značajnu studiju političkih kriza 20. veka: "Kada je složenost govora lidera opala, usledio je rat. Prosvetiteljstvo je bilo lepo dok je trajalo".