Jezdić za RT Balkan o "Knjizi o Milutinu": Ogromna žrtva srpskog naroda budi u nama najdublja osećanja

Retko se u pozorištu desi da monodrama, ne tako popularna teatarska forma, doživi brojna izvođenja, pogotovo ne čak 150 za dve godine. Ipak, to je pošlo za rukom "Knjizi o Milutinu" Danka Popovića u režiji Egona Savina i produkciji Zvezdara teatra.

Naslovni i jedini lik ovog kultnog dela srpske književnosti, koje je po objavljivanju 1985. proglašeno za nacionalističko iako je reč o antiratnoj priči koju pripoveda srpski seljak Milutin Ostojić, junak Prvog svetskog rata i balkanskih ratova, tumači maestralni Nenad Jezdić.

"U fenomenu 'Knjige o Milutinu' postoji nešto neizrecivo, a što ja razumem kao blagoslov i blagodet što smo napravili baš tu predstavu. Brojnost i frekventnost njenog izvođenja je dokaz da ne zavisi baš sve od nas već da postoji promisao", izjavio je Jezdić za RT Balkan, te dodao da uistinu nije očekivao da će je publika toliko tražiti.

Istakao je da upravo publika čini fenomen ove predstave i da joj je veoma zahvalan, jer da nije ljudi kojima je gledanje iste užitak i zadovoljstvo, pitanje je da li bi bila dovoljna njegova vera u Milutinovo žitije.

Konstatujući da oseća meru kolektivnog stida i poniženja što je toliko dugo trebalo da se Milutin oglasi iz pozorišnog mraka i mraka našeg autošovinizma, Jezdić je rekao da je Milutin neznani junak, paradigma istinskog patriotizma, istinske hrabrosti, istinskog junaštva.

Kao ključnu karakteristiku ove predstave ističe kolektivno nesvesno koje se tokom izvođenja budi, koje se slije u jednu tačku bez obzira koliko je gledalaca prisutno.

"Kolektivno nesvesno se razbukta, to duhovno, praotačko nasleđe zaživi u punom intenzitetu. A stradanje naroda, stradanje svih naših generacija je nešto što se provlači kroz sve vreme našeg bivstvovanja. Ta ogromna žrtva, ta arhižrtva koja se ponovila početkom 20. veka a koja je uvek bila prisutna, još od kosovskog zaveta – to u nama budi najdublja osećanja", pojasnio je Jezdić za RT Balkan.

Po njegovim rečima, u toku predstave vaskrsavaju plemenita prostodušnost, čast, poštenje, mudrost, realna hrabrost, čojstvo i doslovce sve vrline koje generacije posle solunaca spominju sa setom, uz žal što ih više nema. 

"Pobožna tišina i neverica, suze u publici kada se izgovore sudbine, imena, brojnost i mera srpske žrtve ukazuju mi na to da i publika, a i ja kao tumač te i takve sudbine, zapravo zajedno prolazimo kroz jednu meru katarze i želje za ponovnim sticanjem stvarnog identiteta koji nam pripada i koji se tako jeftino zagubio u našem novijem trajanju", rekao je Jezdić.

Jedini problem ove predstave je što se do karata vrlo teško dolazi iako je na repertoaru više od deset puta mesečno.

"Za dve godine 150 i više izvođenja ukazuju na to da se ova predstava prostom računicom u kalendarskom trajanju pozorišne sezone igra nešto više od svakog trećeg dana... ili da sam, kao Milutin, svoju monodramu ukupno igrao pune dve nedelje... i dan i noć!", zaključio je Jezdić.