Talentovan čovek nikada nije talentovan samo za jednu stvar, rekao je na predstavljanju književnog prvenca Žarka Lauševića "Godina prođe, dan nikad" (2011) Jovan Ćirilov i precizno opisao ovog velikog glumca, velikog pripovedača, pisca, majstora reči, čoveka koji je umeo da misli.
Pored toga što se radi o delu nesumnjivog umetničkog kvaliteta, i čiji nezaboravni naslov kao da je potekao od Andrića, kako je to primetio Muharem Bazdulj, ovo je ujedno i najprodavanija knjiga u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija. "Novosti" su saopštile da je za samo nekoliko meseci prodato neverovatnih 330.000 primeraka. A sa štampanjem i novim izdanjima se nastavilo.
Ipak, rekordni tiraž možda i nije neobičan ako se ima u vidu Lauševićeva popularnost i to da se tada prvi put oglasio u javnosti nakon decenija od nemilog događaja u kojem su od njegove ruke stradala dva mladića a njegov život dobio tragički obrt, odnosno boravka u zatvoru i emigracije u Sjedinjene Države.
"Ovo je moj život. Ovo je mnogo veće od jedne uloge, od intervjua, od suđenja. Čekao sam dve decenije da ovo objavim, ovo doživljavam kao svoj životni projekat", pisao je tadašnjem direktoru "Novosti" Manojlu Vukotiću, koji je, seća se, bio veoma uzbuđen kada je saznao za rukopis i želju novopečenog pisca da isti objavi upravo u kompaniji koju je tada vodio.
"Šta li je taj supertalenat, romantik, sveznalica, tragičar, lutalica, večno ranjen, sakriven u tuđini, s kažnjeničkim brojem, u američkoj modernoj džungli, uspeo da smisli i napiše? Rukopis je raspleo zlatno runo, razgrnuo sve. Blesnulo je poput lovćenske munje: da, da – to je ipak on! Žarko Laušević", prisetio se Vukotić susreta s knjigom.
Njegov prijatelj, komšija iz Njujorka, ali i reditelj filma "Šmeker", u kojem je Laušević tumačio naslovnu ulogu, Zoran Amar pojasnio je da je Žarko od stotina i stotina stranica svog zatvorskog dnevnika, sačuvanog u 16 svezaka, iz hroničara prerastao u pisca.
"Sumorne stranice zatvorske hronike pretvaraju se u intimnu ispovest", zapisao je Amar o ovom delu koje je teško žanrovski odrediti osim podvesti pod svojevrsnu autobiografiju, to jest zbirku beleški koje je Laušević vodio tokom prvih 455 dana zatočeništva.
"Sad znam zašto neko piše u zatvoru. Nije to samo zabarušivanje situacije. To je i duboka potreba da se, i svezan, negde dokazuje. Da i pri ugašenom svetlu – gleda. I sputanih nogu, korača. Da gladan – gladi stomak. Da prkosi logici zatvora", beležio je Lauš.
"Vrlo precizno u svesci koju mi je poslala sestra beležim svaki datum, posetu, promenu. Kao da će zbog te pedantnosti sve biti manje bolno. Kao da će ta urednost skratiti vreme. A ovde sve traje... Od posete do posete. Od podizanja optužnice do suđenja. Od suđenja do drugog, jednom do presude. Onda do žalbe, jedne, pa druge. Do skraćenja. Do ludila. Do trena kad se izgubi mera za vreme."
"Čekam. A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom Čistilištu. Kao u velikoj čekaonici osluškujemo spoljašnjost", tek je jedna od poruka i životnih istina koje je satkao Laušević dokazujući da, možda je kliše, tragična iskustva rađaju velika dela.
Godinu dana nakon izlaska ovog romana stigla je i "Druga knjiga", koja prati period nakon presude, a potom i poslednja od tri knjige ispovesti objedinjene u "Dnevnik jedne robije" – "Sve prođe, pa i doživotna", u kojoj su beleške nastale u Zabeli, gde je premešten iz crnogorskog zatvora u Spužu. Neverovatne tiraže beleže i ova izdanja. U poslednjem naslovu "Padre, idiote" ispisuje dane svog života na slobodi.
"Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč. Sloboda je pravo drugih da kažu šta misle o meni, sloboda je da me slobode, svojataju, mrze i mrcvare. A ja više i ne znam šta znači ta reč? Je li to možda samo sećanje da sam jednom kao dete trčao oko Biljarde i bio srećan, ili je sloboda onaj trenutak kada sam odlučio da napišem ovu knjigu?", pisao je Laušević.
Ili je slobodu (napokon) dobio sad kada je otišao.