Odlazak Gorana Petrovića: Zlatne reči za mesto među besmrtnicima srpske književnosti

Tačno pre godinu dana Goranu Petroviću (Kraljevo, 1961 – Beograd, 2024) je dodeljena nagrada za njegovo, ispostaviće se, poslednje književno delo, romane "Papir" i "Ikonostas", da bi se sada preselio u večnost, među besmrtnike srpske književnosti, kojima je pripadao još za života.

"Kada sam čuo ove tužne vesti, upravo sam se setio tog januarskog dana. Proveli smo ga razgovarajući o najrazličitijim temama, naravno prvenstveno i najviše o književnosti i o njegovom 'Romanu delti', to jest o prva dva dela ta romana 'Papir' i 'Ikonostas'. Nažalost, srpska književnost će verovatno ostati uskraćena za celinu te jedne grandiozne romaneskne tvorevine, ali ja se nadam da će se možda neki deo te velike, raskošne celine pojaviti posthumno", kaže za RT Balkan prof. dr Predrag Petrović s Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Profesor posebno ističe činjenicu da je Goran Petrović ne samo jedan od najboljih i najprevođenijih već i najvoljenijih srpskih književnika.

"Malo koji autor novijeg doba je bio tako cenjen i priznat i od kritike i od najšire čitalačke publike. Jedan je od retkih savremenih pisaca koji je za života postao klasik i čija ostvarenja, recimo 'Sitničarnica Kod srećne ruke' ili 'Opsada Crkve Svetog Spasa', svojim smislom i vrednošću se mogu posmatrati i čitati u istoj ravni kao romani Andrića, Crnjanskog ili Selimovića. Autor raskošnog pripovedačkog dara, bogate imaginacije, autor koji je toliko bio posvećen jeziku i stilu. Možda se neke od najlepših stranica napisanih na srpskom jeziku mogu naći u knjigama Gorana Petrovića", ističe prof. dr Predrag Petrović.

A na tim stranicama je evidentna velika posvećenost stilu, jer bilo mu je stalo da svaka rečenica ima svoju melodiju, ritam, značenje.

"Goran Petrović mislio je i pisao najčistijim srpskim jezikom, podigao ga je do univerzalnog i opomenuo nas da, ako imaš snagu da rudariš, iznećeš čisto zlato reči. Mnogo je sećanja, ipak naš potonji susret na ovom svetu, bio je poplava radosti. Sedeći u kafiću dan posle promocije knjiga 'Papir' i 'Ikonostas', koja je bila proletos u SKC-u, rekao mi je – ovo je bilo jedno od najlepših književnih večeri koje sam imao. Pričao je o planovima, o nastavcima 'Romana delte', smejali smo se (mada smo nekada pre znali i da se ljutimo). Tako se to udesi, sa rastancima, kad je Bog milostiv", ističe za RT Balkan književnica Vesna Kapor.

Sećaće ga se sa zasenjenim poluosmehom, kroz dim cigarete, spremnog da se nasmeje od srca, da se začudi, ili zamisli.

"Setan, koncentrisan na razgovor ili na tren odsutan, Goran s kojim sedimo i dok sitni sati otkucavaju beogradskim nebesima, i ulicama, svi znamo da delimo vreme s perom koje je već u istoriji", dodaje Kaporova.

Volela je, kaže, da poklanja njegove knjige, naročito "Crkvu Svetog Spasa" i to tek što bi ih kupila za svoju biblioteku, što mu je ispričala pri upoznavanju, pre skoro dve decenije.

"Danas, ne znajući da je uplovio u nebesa, u trenu pomislim na posvete koje piše Goran Petrović – niko ne piše takve. I doplovi nešto od odlomaka i rečenica, od svetlosti iz njegovih reči, tako, iznenada. Pre pomenute promocije, ostavila sam po jednu bombonu na sto profesoru Aleksandru Jerkovu i Goranu – to ga je raznežilo, i kazao je, evo i ova bombona što nas je čekala na stolu večeras, i to je književnost. A to veče u velikoj sali SKC-a bilo je više od razgovora, bilo je kao neko vaznesenje, bilo je kao da smo u redovima knjige koja se ispisuje. Bilo je to veče na kojoj je književnost oživela. A to se ne dešava često", ističe Vesna Kapor.

Tako je govorio i pisao Goran Petrović: Pisanje je kao fudbal, nikad ne znaš gde ćeš da dobaciš

Književna kritičarka Nataša Anđelković podsetila je da je Goran Petrović za kratko vreme, iako mu je proza na prvi pogled bila teže prohodna, postao naš, svima blizak pisac.

"Publika je brzo počela da ga prihvata, a potom i da 'guta' u istorijskim i političkim okolnostima kada je vraćanje nacionalnoj istoriji, vizantijskom hrišćanstvu značilo novo ukorenjivanje i pronalaženje onog zaboravljenog 'svog'. Sveopšta simpatija za ovog pisca razvijala se jednim delom i zbog njegove nenametljive, odmerene i otmene pojave, koja nas je podsetila da je i danas moguće ostvariti andrićevski ideal pisca kao vrline", kaže Anđelkovićeva.

Petrović je dugo radio kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, zahvaljujući čemu je brusio svoj jedinstven književni jezik.

"Dragi Gorane, kao što si ispisao u 'Opsadi' da se Žiča puniše mirisom tamjana, kao ranim mirom mironosnica, što se tražeći mrtvaca pokloniše Živom, da se Žiča puniše svetlošću, kao neugasivim ognjem, i velikom, pobednom pesmom, i tihom pričom – tako se naša sećanja ispunjavaju tobom. A u Žiči si zanavek", zaključuje Vesna Kapor.