Brzo čitanje - mit ili spas u moru informacija

Veštine brzog čitanja kroz istoriju bile su zanimljive raznim narodima. Grci su tako, osmislili metod pod nazivom "bustrofedon", gde svaki novi red počinje sa one strane sa koje se završio prethodni, dok su slova doslovno preslikana, kako bi očima bilo potrebno manje pokreta, pa samim tim i vremena da usvoje tekst koji su pročitali.

Brzo čitanje predstavlja skupinu metoda koje pomažu da se velika količina teksta brže usvaja, i dok prosečan čovek u minuti može da pročita 200 reči, pod brzim čitanjem podrazumeva dinamika od 400 - 500 reči u minuti. Jedan zanimljiv podatak pre nego što pređemo na suštinu: šestostruka svetska šampionka u brzom čitanju pročita do neverovatnih 4000 reči za svega jedan minut!

Tehnike brzog čitanja

Čitanje po dijagonali - za jednostavnije tekstove i poznatu tematiku. Čitanjem po dijagonali praktično "prelećete" očima preko blokova teksta i registrujete ključne reči na osnovu kojih naslućujete poentu.

Eliminišite subvokalizaciju (tiho izgovaranje reči sebi dok čitate) - sovjetski psiholog Žinkina razvila je tehniku koja će vam u ovome pomoći: prilikom čitanja umesto subvokalizacije lupkajte zadati ritam rukom ili olovkom kako vam fokus ne bi bio na čitanju u sebi, već na ritmu.

Koristite prst ili olovku prilikom čitanja - zadajte sebi brzinu kojom ćete pomerati prst ili olovku i fokusirajte se da tom brzinom prelazite preko teksta. Drugi način bi bio da pročitani tekst zavtarate karticom ili papirom, kako se refleksno ne biste očima vraćali na već pročitane delove.

I naravno - čitajte, čitajte, čitajte. Vremenom ćete gore navedene metode usavršiti, a usput i ovladati različitim znanjima iz mnogih oblasti, što će vam dati širinu i omogućiti još bolje čitanje po dijagonali ( ukoliko znate kontekst, brže "prelećete" pogledom preko teksta).

Da li ove metode zaista rade

Potrebno je prvo razumeti kako čitanje funkcioniše: prilikom čitanja naše oči obuhvataju određenu grupu slova koje formiraju reči. Ono što se nalazi u fovealnoj oblasti (oblast na rastojanju ispružene ruke, veličine palca) vidimo čitko i jasno, one reči koje se nalaze u parafovealnoj oblasti - vidimo malo slabije, dok oni pojmovi koji ulaze u perifernu oblast jedva i da registrujemo. Čitanje je praktično prelaženje pogledom preko skupova reči, a da bi nam bilo lakše da usvojimo ono što su naše oči registrovale, pomaže nam čitanje teksta u sebi, odnosno subvokalizacija.

Većina škola brzog čitanja svoje metode zasnovalo je upravo na razvoju perifrernog i parafovealnog vida, smanjenju i povećanju brzine skada (mikropokret očiju rafi fiksacije reči) i eliminisanju subvokalizacije, koja umnogome usporava sam proces.

Razbijamo mitove

Iako mitova o brzom čitanju ima predstavljamo vam četiri najčešća.

Mit #1

Proces čitanja sastoji se iz funkcije razumevanja i iz funkcije brzine, koji su obrnuto srazmerni. Dakle, što je brzina veća razumevanje je manje, i obrnuto. Kako se onda brzina razvija bez žrtvovanja razumevanja?
Nikako. Razumevanje se mora žrtvovati pri vežbi brzine, dok se mozak ne navikne na brže procesuiranje informacija. Brzina se vežba uvođenjem takta i postepenim ubrzavanjem dok se ne stekne veća kondicija.

Razumevanje se vežba zasebno. Ono počiva na sposobnosti percepcije i načinu na koji mozak skladišti i prepoznaje reči. Zato se kao vežbe razumevanja koriste vežbe percepcije radi bržeg prepoznavanja reči, vežbe za širenje perifernog vida radi prikupljanja veće količine podataka i vežbe za razvoj vokabulara i semantike radi boljeg razumevanja pročitanog.

Mit #2

Brzo čitanje primenljivo uvek i svuda, na svim tekstovima. Ipak, istraživanja američkih psihologa pokazuju da je za brzo čitanje ipak potrebno poznavanje konteksta. Večina je upoznata sa time da je Džon Kenedi mogao čitavo izdanje "Vašington Posta" da pročita za svega nekoliko minuta, ali važno je da se uzme u obzir i to da je on u potpunosti vladao tematikom, te da je njegovo takvo čitanje pre bilo "preletanje" preko stranica ili "čitanje po dijagonali" - taman toliko da uhvati ključne reči i momente.

Mit #3

Drugi mit vezan je za priloge, predloge, rečce i skraćenice, a vlada zabluda da veliki deo reči u tekstu zapravo ne nosi nikakvu informacionu težinu, te da se one potpuno mogu isključiti prilikom čitanja. Ipak - i ovaj mit opovrgli su naučnici sprovodeći jednostavan eksperiment - podelili su ispitanike u dve grupe i dali im isti tekst uz jednu malu izmenu: jednoj grupi su iz teksta izbrisali sve rečce, priloge, predloge itd., odnosno sve za šta se obično misli da ne nosi nikakvu informaciju. Rezultati su jasno pokazali da je ovo daleko od istine, budući da je grupa kojoj je dat kompletan tekst pokazala daleko bolje razumevanje od druge grupe.

Mit #4

Treći mit odnosi se na vreme koje provedemo na bespotrebne pokrete očima prilikom čitanja, a tvorci "Spritz" aparaturne tehnologije za brzo čitanje tvrde da prilikom čitanja svega 20 procenata vremena trošimo na razumevanje sadržaja, dok preostalih 80 procenata odlazi na skade. Naime, "Spritz" tehnologija koristi brzu serijsku vizuelnu prezentaciju (RSVP), prilikom koje se na ekranu pokazuju jedna za drugom reči. Ipak, kako su pokazala istraživanja, naš mozak obrađuje sadržaj i tokom premeštanja fokusa, te ova tehnika ne donosi nikakve rezultate u odnosu na standardno čitanje.