Letnji raspust je izazov za mnoge roditelje, jer se pred njih stavlja težak zadatak - ko će da čuva dete i kada je pravo vreme da dete ostave samo u domu.
"Roditelji su često oprezniji od dece kada je u pitanju ostavljanje bez nadzora kod kuće. Očekuje se da mama i tata osećaju strah i anksioznost, naročito prvih nekoliko puta, ali razdvajanje je deo odrastanja i ovo iskustvo pomaže deci da budu nezavisnija i autonomnija u budućnosti", objašnjava porodični terapeut Sara del Pi, a piše El Pais.
Kada možemo ostaviti dete samo kod kuće
Ovo pitanje nema jednostavan odgovor, jasni su psiholozi.
"Ostavljanje deteta samog kod kuće je deo procesa odrastanja i roditelji moraju da ih prate na tom putu", kaže Sara. Za stručnjaka, 12 godina je odgovarajući uzrast kada bi dete moglo da bude samo, iako se naglašava da to nije jedini faktor koji treba uzeti u obzir. "Postoje i drugi faktori koji utiču, kao što su njihova emocionalna zrelost ili sposobnost da zadovolje svoje potrebe".
Ostavljanje deteta bez nadzora odraslih prenosi poruku da su sposobni da se brinu o sebi.
"Ako se nešto dogodi, morate biti sigurni da mogu rešiti ili upravljati problemom, tako da pored toga što mogu da se zaštite, ne osećaju krivicu i nesigurnost. Takođe moramo imati na umu da, koliko god dete bilo sposobno, pravimo ih odgovornim za nešto što možda nije prikladno zbog njihovog razvojnog stadijuma i uzrasta", ističe Fabiola Rinkon, klinički psiholog.
Psiholog pominje neke varijable koje roditelji treba da uzmu u obzir pri donošenju ove odluke: "Kognitivni razvoj, odnosno njihova sposobnost da razumeju i razmišljaju, što će im omogućiti da znaju da li je nešto opasno ili ne, kao i sposobnost da postupaju odgovorno, što će zavisiti od njihove ličnosti i stepena zrelosti".
Dete, na primer, može poneti radoznalost i potreba za istraživanjem, što može predstavljati rizik. Dakle, mnogi aspekti moraju biti procenjeni kako bi se znalo da li je spremno da ostane samo kod kuće.
"Deca moraju biti u stanju da se osećaju sigurno i kompetentno kako bi mogla regulisati svoje emocije u odsustvu odrasle osobe", kaže Del Pi.
Postoji nekoliko smernica koje mogu pomoći u olakšavanju ovog procesa, koji, pored toga, treba da bude postepen:
- Razgovarajte sa decom o očekivanjima od ove situacije, sa pitanjima kao što su: "Kako bi se osećao ako ostaneš sam dok ja iznosim smeće? Šta bi uradio kada bi neko pozvonio na vrata ili kad bi primetio požar? Odgovori mogu roditeljima reći o potrebama koje dete oseća i vrstama podrške koje mogu pružiti.
- Naučite ih neophodnim veštinama da osiguraju svoju fizičku i emocionalnu sigurnost kako bi mogli da postupe u hitnim slučajevima, sa smernicama kao što su koga zvati i kako doći do roditelja ili hitnog broja.
- Dajte jasne instrukcije šta mogu, a šta ne mogu raditi kada odrasli nisu kod kuće, kao što su gledanje televizije, otvaranje vrata ili izbegavanje određenih električnih aparata.
- Pružite jasne informacije o vremenu odlaska i povratka i koliko će dugo biti sami. Takođe, objasnite šta će odrasli raditi tokom njihovog odsustva, kao što je uzimanje brata ili sestre iz škole; ovo će im pružiti veći osećaj sigurnosti.
- Spokojno se oprostite pre nego što odete i podsetite ih da mogu zvati kad god im treba.
- Započnite proces postepeno tokom kratkih perioda vremena, čak i samo dve minute, i uradite to u trenucima kada su mirni i opušteni.
- Pozdravite dete kada se vratite kući i pitajte kako se osećalo dok je bilo samo. Ako su bili mirni i ugodni, njihovo vreme bez nadzora može se postepeno produžavati; ako su se osećali uplašeno i tužno, preporučljivo je skratiti vreme samoće.
- Takođe je dobra ideja da roditelji zovu dete dok su odsutni.