Svadbena svečanost je u doba stare Rusije bila ispraćena mnogim tradicijama, koje su se razlikovale od oblasti do oblasti. Na kraju krajeva, mnogi narodi se i dan danas razlikuju po svojim "ljubavnim" običajima: neko menja žene, neko se krije od svoje tašte, a neko praktikuje takozvanu lembi-magiju. No, da se vratimo u prošlost, u vreme kada je prva bračna noć bila temeljno planirana i usaglašavana sa crkvenim kalendarom.
Priprema za prvu bračnu noć
Prva bračna noć je, po pravilu, proticala "na teritoriji" mladoženje, gde je za novopečene mladence njegova porodica je pripremala poseban krevet. On se smeštao na neko prohladno i tamno mesto u kući: u podrum, ostavu ili u banju i tradicionalno je prekrivan posteljinom koja je pravljena od miraza neveste. Posteljina je morala biti bele boje, koja je simbol neukaljanosti i nevinosti.
Ispod kreveta su se uvek stavljali čelični ložač i klekove grane, za koje se verovalo da imaju magijsku moć. Mladence su, nakon svadbenog veselja, u za njih predviđenu prostoriju gosti uvek ispraćali uz pesmu i igru, dodatno podgrevajući atmosferu "masnim" vicevima i pošalicama. Nakon toga bi ih ostavljali same, ako se to tako uopšte moglo i nazvati, kako bi konzumirali brak.
Kako je nastao izraz "Jesi li držao sveću"
Kada bi se za mladencima zatvorila vrata, iza njih bi uvek ostajao neko da dežura. Obično je ostajala provodadžika, koja bi potom gostima saopštila radosne vesti i prepričala šta se dešavalo iza zatvorenih vrata. Ali, neretko su se pored nje pod vratima skupljali i drugi radoznali gosti, koji su mladence bodrili svojim uzvicima.
Dokaz da je sve išlo po planu bili su tragovi krvi na posteljini. Ali, kako ih uočiti kada je u prostoriji mrak? E, za to su gosti koristili sveću. Otud se pojavio i izraz koji se danas u Rusiji, a i u drugim zemljama, koristi kada se razgovara sa nekime ko misli da zna dosta toga o nečemu što uopšte ne bi ni trebalo da ga interesuje.