Nakon uručivanja medalja, olimpijski takmičari se obično još ne ko vreme zadržavaju na postolju, slušajući intoniranje himni i pozirajući fotografima koji su ih opkolili. Pred mnogobrojnim objektivima oni prinose svoje medalje ustima i prave se kao da ih grizu. Ova tradicija je mnogima simpatična, ali malo ko zna kako je ona nastala i zbog čega se i danas praktikuje.
Istorija ovog "performansa" traje vekovima
Praksa grickanja zlata datira još iz perioda zlatne groznice, kada se na ovaj način zapravu utvrđivalo da li je u pitanju pravo zlato ili neki drugi metal. Narod bi tada nagrizao zubima dobijenu kovanicu, a ako bi na njoj ostali tragovi zuba to je značilo da je u pitanju pravo zlato, jer je ono dosta mekano. Ako bi, pak, kovanica ostala netaknuta nakon ugriza, to nije bilo dobro - znači da u pitanju nije ovaj plemeniti metal, već neki drugi, koji je samim tim i manje vredan.
Kako se ova tradicija prenela na Olimpijske igre
Istoričari koji se bave Olimpijskim igrama ni sami ne mogu sa sigurnošću da kažu koji sportista je i kada prvi započeo ovaj trend, ali veruju da je razlog tada bio isti - da se proveri da li su dobijene medalje zaista od zlata. Ali, ono što se sigurno može zaključiti jeste da se to desilo pre 1912. godine, jer su od tada čak i zlatne medalje izrađene od srebra i samo prekrivene tankim slojem zlata. Međutim, tradicija se nastavila i nakon te 1912. godine i sve do danas je praktikuju svi dobitnici olimpijskih medalja.
Zbog čega olimpijci danas grizu svoje medalje, ako već znaju da nisu od zlata
Danas oni svoja odličja grizu iz samo jednog razloga - to im traže fotografi kako slike izgledale efektnije, objasnio je Dejvid Valečinski, predsednik Međunarodnog udruženja olimpijskih istoričara u dopisu za portal Tudej. Ova tradicija je nekada čak i organizatorima takmičenja smešna, pa su tako oni na letnjim Olimpijskim igrama u Tokiju našalili i na Iks mreži objavili post: "Želimo samo da zvanično potvrdimo da medalje sa igara u Tokiju 2020. godine nisu jestive!"