Magazin
Zapanjujuća tajna Stounhendža: Kamenje potiče sa sasvim drugačije lokacije nego što se ranije mislilo
Najveći kamen Stounhendža je "proputovao" od Škotske do sadašlje lokacije ovog spomenika, prema novoj "šokantnoj" studiji. Pretpostavlja se da je kamen prešao više od 750 kilometara, a stručnjaci smatraju da ovo ne samo da menja dosadašnje znanje o Stounhendžu, već i o celom neolitskom periodu.
Više od jednog veka, arheolozi su znali da su neki od kamenja u Stounhendžu došli iz Velsa i nekako prevezeni oko 200 kilometara do mesta neolitskog spomenika na ravnicu Solsberi. Sada, nova studija je otkrila da jedan od centralnih megalita Stounhendža uopšte nije velški, već škotski.
U otkriću koje je jedan od uključenih naučnika opisao kao "stvarno šokantno", nova analiza je otkrila da je najveći, takozvani "plavi kamen" u Stounhendžu dovučen (ili je "doplivao") na lokaciju iz severoistočnog ugla Škotske, koja je na udaljenosti od oko 750 kilometara.
Ovo otkriće potpuno menja dosadašnje znanje o odnosima između neolitskih populacija čitavih Britanskih ostrva, smatraju stručnjaci.
Zapanjujuće otkriće da su glavni megalit, koji je poznat kao "oltarski kamen", praistorijski ljudi preneli barem do današnjeg Invernesa u Škotskoj, a potencijalno i sa škotskih Orkniskih ostrva, "ne menja samo ono što mislimo o Stounhendžu, već menja ono što mislimo o celom kasnom neolitu", rekao je Rob Ikser, naučni saradnik na Univerzitetskom koledžu u Londonu i jedan od stručnjaka koji stoje iza studije.
Ovaj oltarni kamen nije jedan od poznatih vertikalnih kamena Stounhendža. Umesto toga, to je ogroman blok dugačak 5 metara i težak 6 tona. Leži ravno, polu-zakopan u sredini spomenika, zarobljen ispod dva pala džinvoska kamena i jedva je vidljiv posetiocima. Napravljen je od sedimentne stene koja se zove stari crveni peščar, a oltarski kamen je klasifikovan kao "nelokalni plavi kamen" i dugo se smatralo da je donešen odnekud iz Velsa.
"Otiskom prsta" do otkrića
Istraživanja poslednjih godina navela su arheologe, uključujući Iksera, da dovode u pitanje da li je njegovo poreklo uopšte velško. Nova studija je uključivala ispitivanje hemijskog sastava kamena i starosti minerala u njemu.
Njihovom kombinacijom se može saznati karakterističan "otisak prsta starosti", rekao je Nik Pirs, profesor geografije i nauka o Zemlji u Aberistvitu, koji je još jedan od koautora izveštaja.
"Sa tim "otiskom prsta starosti", možete ga uporediti sa istom vrstom stena širom Velike Britanije, a podudaranje sa otiskom prsta starosti bilo je pronađeno za Orkadijski basen na severoistoku Škotske", rekao je on. "Bilo je potpuno neočekivano."
Identifikacija tačne lokacije zahtevati dalji rad, ali naučnici su sigurni o poreklu kamena.
Nova pitanja
Za mnoge će najveće pitanje biti ono koje nije detaljno istraženo u naučnom radu: Kako su graditelji Stounhendža preneli džinovski kamen iz Škotske?
"S obzirom na velike kopnene preporeke na putu od severoistočne Škotske do ravnice Solsberi, pomorski transport je jedna izvodljiva opcija", rekao je glavni autor Entoni Klark sa Univerziteta Kertin.
Međutim, neki veruju da ovo nije bilo moguće.
"Ako stavite kamen na čamac na moru, ne samo da rizikujete da izgubite kamen, već ga niko ne može videti. Umesto toga, kopneno putovanje, koje bi možda trajalo mnogo godina, angažovalo bi ljude na putu, pri čemu bi kamen postajao sve dragoceniji kako putuje na jug, smatra arheolog i pisac Majk Pits koji nije bio uključen u studiju, "Koliko god to danas izgledalo nemoguće, kopneno putovanje je bilo lako na dohvat neolitske tehnologije".
Dodaje da je studija vrlo uzbudljiva i značajna. "Odavno je poznato da plavo kamenje dolazi iz Velsa, ali ovo otkriva veze sa sasvim drugačijim delom Britanije, znatno dalje od Stounhendža. Dakle, to sugeriše da je lokacija bila poznata ne samo ljudima na jugu, već i na mnogo širem području, što otvara predloge za ceo način na koji razmišljamo o neolitskoj Britaniji."
