Kako su sovjetski piloti prizemljili avion bez ijednog motora u samom centru Lenjingrada

Rano ujutru krajem avgusta 1963. godine, putnički avion TU-124 leteo je na relaciji Talin - Moskva. U letelici kojom je upravljao mladi pilot Viktor Mostovog se nalazilo 45 putnika i 7 članova posade. Ništa nije slutilo na nevolju sve dok se avion nije odvojio od piste.

Problemi sa trapom i prinudno sletanje

Međutim, ubrzo nakon poletanja pilot je primetio da se prednji trap letelice zaglavio. U takvoj situaciji letenje nije bezbedno, a na kapetanu je zadatak da u što kraćem roku avion prizemlji na aerodrom sa koga je i poleteo. Mostovoj je, kako pravila nalažu, stupio u kontakt sa kontrolnim tornjem.

Ali umesto saglasnosti on dobija odgovor da je sletanje nemoguće: nad Talinom se nadvila gusta magla. Jedino rešenje jeste da avion leti sve do Lenjingrada i sleti na aerodrom Šosejnaja, na kome će ga, iz mera predostrožnosti, čekati vatrogasna kola i ekipe hitne pomoći.

Nesrećne okolnosti se nižu jedna za drugom

Mostovoj je znao da je ovakvo sletanje bilo visokorizično, jer bi u dodiru sa zemljom trap pukao, a avion morao praktično da klizi trupom po pisti ne bi li se zaustavio. Sa punim rezervoarom goriva ovo znači samo jedno: letelica može da plane, a vatrena stihija odnese 52 života. Zato je hitno doneta odluka da avion kruži nad gradom ne bi li potrošio što više goriva.

Kada je Mostovoj započeo 8. krug, avionu iz čista mira otkazuje levi motor. Do piste ima još 20 kilometara leta. Kontrola leta daje nalog Mostovom da proleti tačno iznad centra grada ne bi li skratio putanju, ali situacija postaje još gora i tačno iznad Isakijevskog hrama otkazuje i desni motor, a sve zbog toga što je u rezervoaru ostalo samo par kapi goriva.

Promene u "postavi" u poslednjem trenutku

Videvši da je reka Neva najbliža moguća "pista", Mostovoj za upravljačke komande smešta kopilota na letu, Vasilija Čečenjeva, koji je, sticajem okolnosti, nekada služio u mornaričkoj avijaciji i koji je imao iskustva u sletanju na vodu. Trenuci su bili odlučujući, a životi 52 osobe u avionu zavisio je samo od (dobre) procene Čečenjeva.

Zahvaljujući njegovoj pribranosti i izvanrednim sposobnostima, avion je sleteo na Nevu ne zakačivši ni jedan most, niti rekorker koji je Nevom plovio vukući debla. Ipak, sletanje nije prošlo savršeno glatko - trap koji je prvobitno i napravio problem probio je trup aviona i on je postepeno počeo da se puni vodom.

Spas u poslednji čas

Voda je u trup ulazila velikom brzinom, a putnike je sve više i više hvatala panika. U poslednjem trenutku u pomoć je priskočio upravo kapetan remorkera koji je plovio u blizini. On je vezao avion za plovilo, odvukao ga do obale i namestio ga tako da krilo dodiruje debla, kako bi putnici mogli preko njih, kao preko mostića da pređu na obalu.

Kroz par minuta na mesto prinudnog sletanja aviona pristigle su i policijske patrole, vozila hitne pomoći i vatrogasci, koji su pomogli svim putnicima da bezbedno pređu na kopno. Nekoliko meseci nakon toga, sprovedena je istraga kojom je utvrđeno da je problem sa trapom posledica "konstruktivno-proizvodne" greške. Ona je osim na ovoj, postojala na još 7 letelica.