Magazin

Vožnja vozom od Beograda do Bara je jedna od najboljih u Evropi, smatra novinarka Gardijana

Pruga duga 476 kilometara koja povezuje Srbiju i Crnu Goru, izgrađena je za vreme Jospipa Boza Tita i oni koji su osetili čari tog putovanja, sećaju ga se kroz nostalgiju - vagoni puni putnika, razgovori, duga vožnja i konačni dolazak na more. Danas, ova ruta i čuveni voz su veoma interesantni strancima, o čemu svedoči nedavni tekst sa Gardijana.
Vožnja vozom od Beograda do Bara je jedna od najboljih u Evropi, smatra novinarka Gardijana© commons.wikimedia/ Kabelleger / David Gubler

Magistralna pruga Beograd-Bar je međudržavna železnička linija izgrađena u vreme SFR Jugoslavije i bila je nezaobilazna za mnoge žitelje pomenute države koji su tokom leta rešili da idu na more. Tokom osamdesetih godina uživalo se u njenim prednostima i dan danas se prepričavaju doživljaju sa višečasovnog putovanja. Sa setom se priča da se daleko više družilo, pevalo i sviralo u vagonima, da nije bilo teško putovati satima i satima, jer nagrada na kraju bi bila dolazak na more, u Bar.

Vremena su se promenila i često biramo druge opcije sa kojima možemo da dođemo do mora. Ipak za novinarku Gardijana Kamilu Bel Dejvis i njenog partnera, vožnja ovim vozom je bilo filmsko putovanje. Navodi da je posetila Beograd i da je u Muzeju Jugoslavije krenula "pripremljena" na put:

"Tu smo saznali da je pruga od Beograda do Crne Gore bila jedan od ponosnih projekata nekadašnjeg komunističkog predsednika Tita. Prva vožnja bila je svečano otvorena 1976. godine, nakon što su jugoslovenski inženjeri 20 godina kopali tunele kroz planine kako bi stigli do Jadrana, izgrađujući 254 tunela i 435 mostova. Tito je imao svoj privatni voz koji je bio priključen na prugu nekoliko dana pre zvaničnog otvaranja, kako bi mogao da uživa u odmoru na obali, daleko od vrućih vladinih kancelarija u Srbiji. Njegovi izbledeli plavi vagoni i dalje se mogu videti u Topčiderskom parku i muzeju, među drugim komunističkim relikvijama", piše i dodaje:

"Ta prva vožnja približno 480 kilometara trajala je sedam sati i zaustavljala se u više od 50 gradova. Bila je to prelepa ruta, ali slava je kratko trajala. Devedesetih godina, Jugoslavija se raspala. Delovi železničke pruge bili su bombardovani i veza s obalom je prekinuta. Tek 2016. godine, pruga je obnovljena zajedničkim naporima Srbije i Crne Gore, što je bio retki primer obnove prekogranične infrastrukture posle balkanskih ratova".

Spomenula je da je bilo tehničkih problema, kao što su sitni kvarova zbog starih šina, dosadni granični prelazi između zemalja, ali da se su stvari vratile u normalu.

"Danas, ova jedanestočasovna vožnja jedna je od najsceničnijih ruta u Evropi i možete se usput zaustaviti i istražiti region", predlaže.

Novinarka nije ostala ravnodušna na lepote Beograda i Užičkog kraja:

"Nakon što smo ostavili suncem obasjan Beograd iza sebe, uskoro smo se divili valovitim brežuljcima zelenih vinograda valjevskog i užičkog kraja. Pejzaž postaje dramatičniji kako stižemo do Zlatiborskog planinskog venca. Bili smo u iskušenju da se iskrcamo i istražimo Nacionalni park Tara, koji nudi odlične planinarske staze i divlje kampove. Ali, nastavili smo, prolazeći kroz dobro održavana polja i stada koza", ističe.

Naglasila je da su sledećeg popodneva bili ponovo u vozu za poslednji deo puta i da su ubrzo videli Jadran.

"More se otvara s jedne strane, a narandžaste i ružičaste boje neba stapaju se s vodom. Poslednji sat prolazimo kraj surovih rtova i peščanih zaliva, stižući u Bar u trenutku kada pada mrak".

I oduševljenje Barom nije izstalo, te spomenula je da se okrepila na plaži Šušanj, kao i da se pela do starog grada. Takođe, nije odolela pešačkoj turi po stazi Vrmac, kao ni plaži Plavi Horizonti.

image