Prema psiholozima Mariju Jakobiju i Kerolu Izardu, stid je jedna od najdubljih i najsloženijih emocija, koja se zasniva na različitim psihološkim faktorima i uzrocima. Stanje srama najčešće se javlja u situacijama kada ono što se čoveku dešava, ne odgovara njegovoj ideji o sebi. Neophodno je i važno raditi sa osećanjem stida, smatraju psiholozi, a prenosi "RBK".
Stid je sistem kontrole koji nas tera da usvojimo skup vrednosti ili ponašanja koji određuju kako da se ponašamo i kako da reagujemo u određenoj situaciji ili na svet koji nas okružuje. Javlja se i u dobrim ili lošim sitacijama, osećaju ga svi ljudi u svim epohama i kulturama, ali rezultat je uvek negativna slika o sebi koja podriva ukupan osećaj sreće. Važno je razumeti razliku između stida i krivice. Krivica je pritisak koji vrše spoljne sile, dok je stid potpuno unutrašnje iskustvo.
Faktori koji doprinose stidu
- Samopouzdanje
Naše samopouzdanje se, u osnovi, svodi na subjektivni odnos prema sebi. Negativne misli usmerene na nas same, potkopavaju našu sreću i mentalno blagostanje. Kada se nešto loše dogodi, ovakvo razmišljanje može pogoršati situaciju i dovesti do toga da krivimo sebe za ono što se dogodilo. Vremenom se ovaj negativna slika o sebi pretvara u nisko samopoštovanje, što nam otežava ne samo komunikaciju sa drugima, već i da budemo sami sa sobom.
- Samosvest
Osećamo stid jer čovek, kao biće, ima visok nivo samosvesti. Ali sa ovom samosvesnošću često dolazi i uverenje da nas drugi stalno procenjuju i da smo u centru pažnje. Ova iluzija nas dovodi do toga da svoje postupke posmatramo kroz prizmu "ispravnih" ili "pogrešnih".
- Standardi
Standardi su različita uverenja koja upravljaju našim postupcima, mislima, pa čak i osećanjima. Kršenje opšteprihvaćenih pravila i normi može učiniti da se osećamo da smo nekako prekršili "veliki univerzalni zakon".
- Samooptuživanje
Veliki deo našeg stida potiče od osećanja krivice zbog događaja koji su van naše kontrole. Tražimo objašnjenja za ono što se dešava u našim životima, a često su te procene iskrivljene na takav način da ne odgovaraju stvarnosti. "Samobičevanje" dovodi do osećaja stida, koji uništava naše raspoloženje i čini da sebe vidimo u krajnje negativnom svetlu.
- Lični kvaliteti
Neki ljudi smatraju da je visok nivo društvene samosvesti norma, što može izazvati nesigurnost i učiniti da osoba bude sklonija stidu. Ovaj stid dovodi do toga da se zatvore i izoluju, a takođe može uzrokovati propuštanje prilika koje bi mogle doprineti vašoj sreći.
Zašto se javlja sramota u situacijama kada smo srećni
U situaciji kada se drugi osećaju loše, mnogi ljudi počinju da osećaju stid što se ne osećaju na isti način. Takav stid je prirodna reakcija, ali nema nikakve veze sa podrškom i empatijom. Kada se nekom desi nešto loše, počinjemo da osećamo strah da se i nama to može desiti i da u tom trenutku nećemo imati podršku. To je ono što nas čini empatičnim, kao da proživljavamo isto što i druga osoba. Međutim, na ovaj način samo podilazimo sagovorniku, stavljamo sebe u fokus i uvećavamo svoj značaj, a sagovorniku deluje kao da ispoljavamo ravnodušnosti prema njegovoj tugi. Ovaj pristup obezvređuje osećanja onih koji zaista pate. Saosećanje je zaista pomoć, a ne pretvaranje da prolazimo kroz isto kroz šta prolazi i onaj koji pati. Važno je saosećati kroz postupke, a ne reči ili emocije. Osećajući sramotu, propuštamo prave prilike da pomognemo drugima.
Da biste pružili podršku, uopšte nije potrebno uranjati u tuđu stvarnost. Svaki čovek ima svoju, i u njoj svako može da uradi nešto za one koji se loše osećaju, a da se pritom ne stide i ne osećaju loše zato što je njima dobro.
U trenutku tuge, ljudi imaju prirodnu tendenciju da žele da i drugi osećaju isto što i oni, jer je lakše doživeti teške trenutke života kada niste sami u tome. Međurim, to uopšte ne znači da smo obavezni da doživimo iste emocije. Svako ima pravo da ostane pri svojoj istini i osećanjima. Ne možemo kriviti drugu osobu ili sebe što ne osećate tugu ako mi nismo tužni.
Šta je važno znati o stidu:
- Patnja iz solidarnosti je podizanje sopstvene vrednosti na račun patnje drugih
- Tamo gde se poigravamo sa tuđom tugom, propuštamo priliku da učinimo ono šta možemo da ublažimo nečiju nesreću;
- Važno je pomoći ne iz osećaja stida, već iz razumevanja da ljudi koji pate u tom trenutku ne mogu sami sebi da pomognu;
- Empatija se mora pokazati akcijom praćenom rezultatom
Kako ne treba podržavati
- Obezvrediti ono što se dešava sa drugim ljudima uz uveravanja da će sve biti u redu (toksična pozitivnost);
- Tvrditi da znamo kako se drugi osećaju
- Pričati o svojoj tuzi
Šta treba da uradimo
- Saslušati sagovornika bez opravdavanja;
- Pitati kako konkretni možete pomoći;
- Ne osuđivati postupke i reči onih koji doživljavaju tugu i nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije
Ne projektujte tuđu tugu na svoj život
Možete se izviniti što se ne osećate isto, odnosno reći da ne možete ni da zamislite kako se osoba oseća. Ovo je iskreno, a daćete osobi podršku. Budući da ste u svojoj stvarnosti, na osnovu svojih resursa možete dati sve od sebe da pomognete nekome kome je to potrebno i ne treba se stidite zbog svoje sreće. Nije sramota ne osećati se isto. Sramota je ne činiti dobro svaki put tamo gde za to postoji prilika.