Tačno pre 67 godina, 4. oktobra 1957. godine u Zemljinu orbitu je lansiran prvi veštački satelit na svetu. Satelit, koji je postao prvo veštačko nebesko telo, na orbitu je iznela raketa-nosač R-7 sa 5. naučno-istraživačkog ispitnog poligona Ministarstva odbrane SSSR, koji je kasnije dobio naziv kosmodrom Bajkonur. Lansiranje prvog veštačkog satelita označilo je početak kosmičke ere čovečanstva, a po Sputniku-1 je nazvana ravnica na Plutonu, prečnika 1492 km.
Ideju o lansiranju bespilotnih aparata, koji bi mogli postati veštački sateliti Zemlje, naučnici su odavno predlagali. Teoretski, svi su razumeli da međuplanetarna putovanja ne mogu početi bez istraživanja koje bi sproveli ti aparati. Nedostajalo je najvažnije - transport koji bi dostavio takav aparat u orbitu. Ali konstruktori kao što su Sergej Koroljov i Valentin Gluško prešli su od teorije na praksu i uspeli da ideju pretvore u stvarnost.
Satelit je otišao u svemir na balističkoj raketi
U arsenal Sovjetske armije ušla je prva interkontinentalna balistička raketa na svetu. Te 1957. godine čudesna raketa je besprekorno startovala i, preletevši čitavu zemlju, dostigla određenu tačku na Kamčatki. To je bio izuzetno važan događaj ne samo za vojsku već i za naučnike: postalo je jasno da postoji raketa sposobna da prva na svetu savlada Zemljinu gravitaciju. I Koroljov je "izmolio" od rukovodstva raketu za mirni, kosmički let."Sputnjik-1" je lansiran na raketi-nosaču "Sputnjik", napravljenoj na osnovu interkontinentalne balističke rakete "R-7".
Na njenoj bazi je stvoren niz raketa-nosača srednje klase, zahvaljujući kojima nije samo lansiran prvi veštački satelit Zemlje, već i prvi kosmonaut - Jurij Gagarin.
Od ideje do realizacije za manje od godinu dana
Projektovanje "Sputnjika-1" je započeto u novembru 1956. godine. Već u septembru 1957. je uspešno prošao sva testiranja na vibracionom i termičkom stendu.
"Sputnjik" se sastojao od polirane metalne sfere prečnika od 58 centimetara i sa četiri spoljne radio-antene za emitovanje radio-impulsa. Radio-amateri su mogli da otkriju njegov radio signal, a orbitalni nagib i trajanje orbite omogućili su da putanja leta pokriva gotovo čitavu naseljenu Zemlju.
Telo je bilo od aluminijuma, a u njegovoj unutrašnjosti, napunjenoj inertnim gasom pod pritiskom, specijalni uređaj održavao je temperaturu neophodnu za rad radio-predajnika i akumulatora.
Količina električne energije bila je dovoljna za tronedeljni rad satelita. Na spoljašnjem delu "Sputnjika" nalazile su se četiri antene dužine 2,4 metara odnosno 2,9 metara. Ukupna težina satelita bila je 83,6 kilograma.
Lansiranje je za malo bilo neuspešno
Uporedo sa prvim satelitskim signalima, stigli su i rezultati obrade telemetrijskih podataka, koji su pokazali da je samo delić sekunde delilo lansiranje od neuspeha.
Pre starta, jedan od motora je kasnio, a vreme za ulazak u režim se strogo kontrolisalo. Jedna sekunde više, i došlo bi do automatskog otkazivanja lansiranja. Međutim, motor je dostigao potreban režim rada manje od sekunde pre kontrolnog vremena.
Na 16. sekundi leta, sistem za pražnjenje rezervoara (SOB) je otkazao. To je dovelo do povećane potrošnje goriva u centralnom motoru, koji se isključio 1 sekundu ranije nego što je planirano.
Tek kada je satelit napravio dva kruga oko Zemlje, naučnici su napustili svoje pozicije na Bajkonuru i obavestili Moskvu o uspešnom lansiranju. Koroljov je stao pred kolege: "Danas se ostvarilo ono o čemu su sanjali najbolji umovi čovečanstva!.. Počeo je juriš na svemir. I prva zemlja koja je prokrčila put u svemirski prostor bila je naša zemlja... Dozvolite mi da vam čestitam ovaj istorijski datum!"
Istog dana se održavao međunarodni kongres o astronautici u Barseloni.
Akademik Leonid Ivanovič Sedov imao je čast da objavi senzacionalnu vest o lansiranju "Sputnjika-1" u orbitu. Imajući u vidu da su zbog tajnosti, rukovodioci sovjetskog kosmičkog programa bili nepoznati široj javnosti, Leonid Sedov postao poznat kao "otac Sputnjika".
Lansiranje je pomereno za 2 dana ranije zbog Amerikanaca
Lansiranje je bilo zakazano za 6. oktobar 1957. godine - mesec dana pre 40. godišnjice Oktobarske revolucije. U slučaju da lansiranje ne uspe, Koroljov je nadao da će dobiti dozvolu za ponovni pokušaj pre obeležavanja praznika. Ali krajem septembra sovjetski naučnici su saznali da su Amerikanci planirali konferenciju 6. oktobra pod senzacionalnim naslovom "Satelit nad planetom". Ovo je izazvalo zabrinutost da možda i oni planiraju lansiranje svog aparata. Špijuni su izvestili da nije bilo primetnih priprema među Amerikancima, ali Koroljov je, za svaki slučaj, da bi bio siguran, ubedio svoje nadređene da pomere lansiranje na 4. oktobar.
Izuzetan politički značaj
Lansiranje satelita imalo je ogroman politički značaj. Ceo svet je video njegov let, a signale su mogli da prime svi radioamateri širom sveta.
Ovo je protivrečilo već uvrežemom mišljenju da je Sovjetski Savez tehnološki zaostao za Amerikom. Lansiranje "Sputnika" snažno je uzdrmalo ugled SAD. U zapadnoj štampi pojavljivali su se naslovi poput: "90 procenata priča o veštačkim satelitima Zemlje dolazilo je iz SAD. Ispostavilo se da je 100 procenata ovog dela uradila Rusija..."
"Sputnjik" je tačno tri nedelje slao signale i tako omogućio provere osnovnih postavki leta u vasioni.
Zaćutao je 26. oktobra 1957, kada su mu se istrošile baterije, ali je nastavio da se kreće oko Zemlje. Posle 93 dana, 1.400 obrtaja oko planete i oko 60 miliona pređenih kilometara, ovaj "pionir" vasionske ere zašao je 4. januara 1958. u guste slojeve atmosfere, gde je izgoreo.
Posle "Sputnjika 1" lansirana je serija satelita pod tim imenom.