Elizabeta Batorij je navodno mučila i ubila oko 650 mladih žena i devojaka u svom zamku na strmom uzvišenju u današnjim Čahticama u zapadnoj Slovačkoj, prenosi AP. Ova predanja su prerasla u stravične priče o tome kako je grofica uživala da se kupa u krvi svojih žrtava verujući da će joj to pomoći da začuva mladost.
Glasine o njenoj okrutnosti raširile su se po Kraljevini Mađarskoj početkom 17. veka, a nakon kraljevske istrage, četvorica grofičinih slugu su osuđeni za ubistvo i brutalno pogubljeni. Krvava grofica je uhapšena i zatvorena unutar zidina svog zamka gde je ostala sve do svoje smrti 1614. godine.
Batorijina mračna priča već vekovima zaokuplja maštu i podstiče nagađanja, inspiriše pisce i filmske stvaraoce, međutim, neki istoričari istraživači sumnjaju da je ona zaista bila odgovorna za navodne brutalnosti i sugerišu da je, kao bogata i moćna žena u kasnoj renesansnoj Evropi, možda i sama bila žrtva zlonamernih glasina.
"Da li je Batorij bila serijski ubica koja je mučila 650 mladih žena samo zbog svog zadovoljstva", pitala je Anučka Bejli, britanska književnica koja je nedavno objavila roman o grofici. "Veoma sam ubeđena da je to, kako kažemo u Engleskoj, nameštaljka".
Ova autorka smatra da se popularna priča o grofici kao serijskoj ubici oslanja na "ženu čudovište" koja nije podržana dostupnim dokazima. Umesto ubice, tvrdi ona, Batori je možda bila subverzivna figura koja je predstavljala pretnju moći kraljevstva, posebno imajući u vidu dokaze da je naučila mnoge mlade žene da čitaju, a veruje se da je posedovala i štampariju, što se smatralo radikalnim potezom.
"To su godine reformacije i kontrareformacije u kojima su ljudi spaljivani na lomačama zbog svojih jeretičkih uverenja. Štamparske mašine, koje su počele da cvetaju širom Evrope, davale su ljudima mnogo širi pristup informacijama, a to se smatralo veoma opasnim", naglašava je Bejli.
Batorij je rođena u aristokratskoj porodici 1560. godine, a udala se za bogatog mađarskog plemića, Ferenca Nadjašdija, 1575. godine, i par je kontrolisao veliko bogatstvo i zemlje širom kraljevstva. On je bio istaknuti vojnik i ključna figura u povratku kontrole nad brojnim mađarskim zemljama koje su bile okupirane od strane Otomanskog carstva. Ali nakon suprugove iznenadne smrti 1604. godine, Elizabeta je nasledila njegovu zemlju i bogatstvo. Upravo su bogatstvo i moć, na koje su Bejli i drugi naučnici ukazivali, bili mogući potencijalni motiv za druge moćne ličnosti tog vremena da nastoje da je unište i prigrabe sve što je njeno.
"Odbijanje da se ponovo uda nakon smrti svog muža i njen uticaj na obrazovanje mladih žena bile bi uzbuna za svakoga na vlasti", ističe Bejli.
Skepticizam u vezi sa njenim životom nije ograničen samo na akademsku zajednicu – pitanje je polarizovano u slovačkom selu Čahtice gde se tvrdi da su se zverstva dogodila. Neizvesnost oko toga gde je sahranjena takođe je izazvala spekulacije. Smatra se da je sahranjena u kripti ispod lokalne crkve, ali su se šuškale da je njeno telo kasnije premešteno, a crkva nije dozvolila iskopavanje.
Muzej posvećen grofici u Čahticama, i grupe turista i seljana koji se penju uz stenovite brežuljke do zamka iznad grada svedoče o moći koju njena legenda još uvek ima u regionu. Lokalci smatraju da stariju ljudi možda veruju u njene zločine, ali mlađa populacija i ne baš toliko.
"Popularna kultura tokom vekova držala je neopravdanu fascinaciju najjezivijim i najnasilnijim narativima i istorija je često stigmatizovala moćne žene. Ona zaslužuje bolje, svi mi zaslužujemo bolje", kaže autorka i pita se:" Da li pravda za groficu 500 godina kasnije može biti iskazana rečima 'Ona to nije uradila' ili je pravda zapravo razbijanje mita o čudovištu za sve žene i sve muškarce?"