Svako od nas voli da veruje u nešto: neko u znakove kraj puta, neko u kosmičku ravnotežu, a neko - i u to da pisanje pisama ima posebnu moć da donese sreću (ili nesreću). U Rusiji je u doba komunizma, ovakav vid manifestovanja bio naročito zastupljen, a ujedno su se takva pisma koristila i za propagiranje vere.
"Srećna pisma" i "Sveta pisma" - koja je razlika
"Srećna pisma" su bila naročito rasprostranjena u velikim gradovima i predstavljala su poseban deo narodnog folklora. Ona su obavezno su bila ispisana rukom, nikako otkucana pomoću mašine, a obilovala su i narodnim verovanjima, dodatno "začinjenim" fantazijama njihovih autora.
Ovakva pisma su se prepisivala i po nekoliko desetina puta, a na što više adresa ona stignu, to će se i autoru vratiti više sreće. "Sveta pisma" su bila ista kao i "srećna" u svemu osim u jednom - umesto narodnih verovanja dominantne su bile molitve, kao i imena svetaca, a najviše Boga i Bogorodice.
Najvažnije je bilo dati garanciju da pismo "radi"
Pisma su pisana sa puno pažnje, a najvažnije je bilo da se na samom početku primaocu da nekakav vid osiguranja da ono zaista donosi sreću i blagostanje. Za to su se, obično, koristila imena poznatih ličnosti: "Ovo pismo donelo je sreću Nikiti Hruščovu" ili "Maršal Tuhačevski je nakon ovog pisma doživeo veliku promenu".
Oni koji su verovali u moć ovih pisama su ih vrlo revnosno prepisivali u određenom broju primeraka (9, 12, 36 ili koliko god da je navedeno u pismu), a za svoj trudi bivali nagrađeni "porcijom" sreće. Nasuprot tome, oni koji bi dobili pismo, a odbili da ga prepišu i pošalju dalje bili su osuđeni na veliku nevolju.
Pisma su se kosila sa sovjetskom ideologijom
Rasprostranjenost ovakvih pisama bila se u potpunoj suprotnosti sa ideologijom koju je propagirala tadašnja vlast: komunistička partija je propovedala ateizam i učila građane da ne veruju u Boga i ne slušaju popove. Narod to, međutim, nije sprečavalo da pišu i šalju "srećna" i "sveta pisma", prepuna sujeverja molitvi - ona su bila anonimna, pa se nije moglo ni ući u trag autoru, odnosno pošiljaocu.
Pritom, svi noviteti su putem ovih pisama jako brzo dolazili do naroda i to u vreme najžešće cenzure u istoriji Rusije, kada se vrlo vodilo računa o svakoj napisanoj reči i kada su se čak i književna dela, predstave i filmovi analizirali do detalja, da ne promakne nešto što ne bi trebalo.