Magazin

Anton Čehov: Genije ruske književnosti, lekar i kolekcionar smešnih prezimena

Kolekcionar smešnih prezimena, najveći obožavalac svoje supruge, talentovani pisac koji se krije iza komičnih pseudonima - sve ovo opisuje jednog od najvećih pisaca Rusije, Antona Pavloviča Čehova. Ali, čak i to je samo vrh ledenog brega.
Anton Čehov: Genije ruske književnosti, lekar i kolekcionar smešnih prezimena© РИА Новости / РИА Новости

Anton Čehov bio je potpuno drugačiji od njegovih kolega pisaca - uvek staložen, nekad melanholičan, bez ijednog poroka. Njegova dela "Ujka Vanja", "Galeb", "Debeli i mršavi", "Ivanov", "Višnjik" proslavila su ga na čitavu Rusiju, a kasnije i svet i još jednom pokazala koliko su ruski književnici veliki, a njihova dela i vekovima kasnije neprevaziđena. U susret rođendanu Čehova donosimo nekoliko zanimljivih detalja iz njegovog života, koji otkrivaju njegovo pravo lice.

Teška finansijska situacija naterala Čehova da se snalazi kako zna i ume

Čehov je od najranijeg uzrasta bio primoran da nauči sam da zarađuje, jer je finansijska situacija njegove porodice bila, blago rečeno, nezavidna. U gimnaziji je on davao privatne časove deci bogatih kako bi zaradio makar neki dinar i imao da preživi, da bi kasnije, kada je već upisao medicinski fakultet, zarađivao tako što bi pomagao lekarima. Čak i mizerni honorar bio je bolja opcija nego da Čehov bude bez ijednog cvonjka u džepu.

Kasnije, kada je otkrio svoj talenat za pisanje, Čehov je počeo da piše za druge, uzimajući za to novac, ali nikada ne otkrivajući svoj identitet, da bi se potom osmelio da izdaje i samostalno, ali pod pseudonimima. Najpoznatije umetničko ime Antona Čehova bilo je Antoša Čehonte, ali ih je bilo još barem 50-ak: Arhip Indejkin, Šiler Šekspirovič Gete, Akakij Tarantulov, Doktor bez pacijenata,…

Neobična strast i još neobičniji hobi Antona Čehova

Ljubav prema slatkišima Čehov je razvio još u ranom detinjstvu, kao i njegova braća. Međutim, majka im nije dozvoljavala da ih jedu, pa se orman u kome su se oni čuvali među decom nazivao "dragi i uvaženi", jer su se u njemu nalazili njima dragi i nedostižni slatkiši. Čak i kada je odrastao, Čehov je orman u svojoj kući u kome je takođe držao slatkiše nazivao isto tako.

Jedan od najzabavnijih hobija Čehova bilo je sakupljanje smešnih prezimena koja su nosili realni ljudi iz njegovog okruženja. Kada bi upoznao nekoga sa neobičnim, čudnim prezimenom, Čehov bi ga uvek zapisivao u svoj notes, a posle koristio u svojim delima. Čimša-Himalajski, Svinčutka, Zevulja, Trathenbauer - sva ova prezimena zapravo su uzeta iz realnog života pisca.

Ljubav na daljinu i smešni nadimci supruge Olge

Dobar deo njihove emotivne veze Anton i njegova supruga, Olga Kniper, živeli su razdvojeno: prvo su se zabavljali, pa je negde i logično da nisu živeli na istoj adresi, a potom je usledio i brak, ali i bolest, koja je zahtevala da on često odlazi u sanatorijume na lečenje. Zbog toga su oni često jedno drugome pisali pisma - zvanični podaci kažu da ih je bilo najmanje 800 (oko 400 njegovih i još isto toliko njenih).

U svojim pismima Čehov se supruzi uvek obraćao sa puno poštovanja i ljubavi, ali je nekada "čašćavao" i komičnim nadimcima: "glumičica", "pašče moje", "glupačica moja" i slično. Naravno, nikada to nije bilo nikakav ružan kontekst - Čehov je Olgu obožavao svim svojim bićem, o čemu svedoče i i priznanja poput: "Ne zaboravite, ne zaboravite vašeg pisca, u suprotnom ću se utopiti ovde ili oženiti nekakvom gigantskom gusenicom."

Čehov je bio izuzetno povučen i to je objašnjavao izmišljenom bolešću

Čehov je bio jako skroman čovek, koji nije voleo da skreće pažnju na sebe. Njegove misli i to kako se on oseća, kao i šta mu se dešava u životu znali su samo njegovi najbliži prijatelji. Drugima nije voleo da se poverava, a odbijao je da daje i intervjue - ovu svoju osobinu je, kroz šalu, uvek opravdavao "autobiografofobijom", izmišljenom bolešću zbog koje je tako zatvoren. 

To je, između ostalog, i jedan od razloga zbog čega je on dugo skrivao da boluje od tuberkuloze. Ova opaka bolest je genijalnog književnika mučila oko dve decenije, ali Čehov nikada, ni u najtežim trenucima, nije pokazivao da mu je teško. Retko je tražio i pomoć od prijatelja - taj "luksuz" je sebi dopuštao tek kada bi iscrpeo sve druge mogućnosti.

Imao je šesto čulo i mogao da predvidi smrt - i tuđu, a i svoju

Jednom je na nekom okupljanju u domu čuvenog ruskog režisera Stanislavskog Čehov spazio njemu nepoznatog muškarca. Koga god bi upitao ko je gospodin, svi bi imali isti odgovor: to je najveseliji, najoptimističniji čovek koga ćete upoznati. Čehov je, međutim, osetio neku negativnu energiju i rekao kako mu izgleda kao da će uskoro "na onaj svet". I zaista se ubrzo tako i desilo - čovek se otrovao i umro iznenada.

Osim što je predvideo smrt nepoznatog čoveka, Čehov je predvideo i sopstvenu smrt. Obično on supruzi nije dopuštao da putuje sa njim na rehabilitacije, ali je na poslednju (iako nije sa sigurnošću znao da je tako) ipak pozvao da ide sa njim, kao da je predosetio da će umreti. Dana kada je smrt zaista došla po njega, on je naručio bokal šampanjca, ispio ga do dna i tiho legao na bok - umro je u miru, u  44. godini.

image