Magazin
Deset najvećih zabluda o ljudskom pamćenju
Na pamćenje se ne možemo baš uvek osloniti, puno je grešaka, lako zaboravljamo svakodnevne rutine, naše uspomene blede s vremenom ili ih često izmišljamo... Ovo su samo neke od najčešćih zabluda u koje verujemo kada je u pitanju ljudsko pamćenje, a psiholozi tvrde da je ono mnogo pouzdanije nego što mislimo.
Pamćenje je komplikovana stvar koju naučnici još uvek proučavaju, ali postoji nekoliko popularnih zabluda o njemu u koje mnogi od nas veruju, a koje su istraživači raskrinkali:
Mit 1: Pamćenje je prepuno grešaka i nedoslednosti da bi bilo pouzdano
Tačnost i pouzdanost pamćenja su dokazana brojnim istraživanjima dugotrajnih sećanja. Pokazano je da se možemo osloniti na pamćenje za prelazne događaje u našim životima koji su bili ispunjeni emocijama, kao što je prva godina fakulteta.
Štaviše, neka od ovih trajnih uspomena dolaze sa lekcijama koje nas vode i motivišu godinama, a istraživanja su pokazala da su ljudi sposobni da zapamte određene slike čak i godinu dana nakon što ih prvi put vide.
Mit 2: Svakodnevni događaji se ne pamte
Činjenica je da pamtimo obične događaje iz svakodnevnog života, čak i ako se ne trudimo da ih zapamtimo.
U jednoj studiji su psiholozi učesnicima zadali da zapisuju šta su radili neposredno pre nego što bi nasumično dobili zvučni signal preko posebnog uređaja koji su morali da nose. Opisali bi svoje aktivnosti, uključujući sa kim su bili, gde su bili i detalje o tome šta su nosili i kakvo je bilo vreme.
Kada se pamćenje učesnika uporedilo sa onim što su napisali neposredno nakon što su dobili zvučni signal, rezultati su pokazali da su te iste situacije sa sigurnošću prepoznali u skoro 80 odsto slučajeva, kao i da su ih se sećali i do pet meseci nakon što su se desile.
Mit 3: Sećanja blede s vremenom
Obimne studije ljudi koji su preživeli traumu pokazuju da traumatske događaje i druge, povezane događaje mogu pamtiti ceo život. Ista izdržljivost pamćenja pokazala se i za netraumatske događaje koji su vezani za određena mesta u našoj prošlosti.
Drugim rečima, ljudsko pamćenje je izvanredno - prihvata i skladišti informacije iz sveta bez ograničenja. Čak i kada neuronski putevi za prisećanje nisu korišćeni neko vreme, oni se mogu aktivirati određenim asocijacijama. Tako se uspomena na koju nismo razmišljali godinama može vratiti sa iznenađujućom jasnoćom i detaljima kada naiđemo na neobičan okidač, kao što je određeni miris iz prošlosti.
Mit 4: Često izmišljamo uspomene
Netačnost u pamćenju proizilazi iz mešanja sećanja na stvarne događaje ili iz oblikovanja postojećih sećanja u skladu sa dosadašnjim znanjem ili očekivanjima - a ne iz mašte.
Uspomene iz različitih vremenskih perioda mogu se preklapati, stvarajući netačnu uspomenu zasnovanu na tačnim, pojedinačnim uspomenama. Ove greške nisu maštovite izmišljotine, već sledeći put kada pomislimo da smo niotkuda zamislili uspomenu koja se nikada nije desila, trebalo bi da se zapitamo: Na koji način su sećanja pogrešna? Velike su šanse da postoji više tačnosti nego nepreciznosti, a greške se mogu identifikovati i objasniti.
Mit 5: Zaboravljanje je mana u našem sistemu pamćenja
Možda zvuči paradoksalno, ali je zaboravljanje zapravo neophodno za efikasno pamćenje, jer nam omogućava da pamtimo ono što je važno, a ostavimo po strani nebitno.
Ljudi koji su u stanju da odstrane nebitne događaje su sposobni da bolje pamte relevantne događaje, što je fenomen poznat kao adaptivno zaboravljanje.
Takođe, zaboravljanje neprijatnih i bolnih događaja nam omogućava da se brže oporavimo od neprijatnosti. Postoje i praktične koristi od zaboravljanja, posebno sa zastarelim informacijama, kao što su mesto gde smo juče parkirali auto, stara lozinka koju više ne koristimo ili detalji iz bivše dugoročne emotivne veze.
Mit 6: Količina grešaka u svedočenjima očevidaca znači da ne možemo da zavisimo od sećanja
Ne bi trebalo da karakterišemo sposobnosti pamćenja isključivo na osnovu ovakvih slučajeva. Svedočenje očevidaca se često zasniva na sećanju na događaje koji nisu bili njihov fokus, što je veliki izazov za ljudski sistem za obradu informacija. Kratki osvrti na neočekivane događaje dešavaju se svakog dana, a u većini slučajeva nema razloga da na njih obratite pažnju.
Prilikom svedočenja na sudu, informacije koje očevidac daje mogu biti nepotpune ne zbog slabosti njegovog pamćenja, već zbog selektivnosti njegove pažnje - na primer, da se on fokusirao samo na zločin o kome govori u trenutku kada se desio, verovatno bi ga se mnogo lakše setio kada dođe vreme svedočenja.
Mit 7: Uspomene nakon perioda zaborava su manje tačne od sećanja koja smo uvek pamtili
Istraživanja su pokazala da sećanja koja su bila nedostupna neko vreme, a zatim kasnije ponovo izvučena, nisu manje tačna od stalno dostupnih sećanja.
Mit 8: Dokumentacija je uvek tačnija od pamćenja
Većinu vremena, kada su informacije u dokumentima u sukobu sa pamćenjem, verujemo da su dokumentovane informacije pouzdanije - ali ovo nije uvek slučaj.
Neki dokumenti zavise od pamćenja, kao što su beleške lekara nakon zakazanih termina ili zapisi u dnevniku, tako da su podložni istim predvidljivim greškama kao i sećanja. Takođe, dokumenti mogu biti netačni zbog ljudske greške u beleženju informacija.
Mit 9: Smatramo da je pamćenje uvek netačno jer često može biti pogrešno
Mnogo je veća verovatnoća da ćemo se prisetiti trenutaka kada je sećanje bilo pogrešno, nego kada je bilo tačno, tako da procenjujemo da su greške u pamćenju češće nego što jesu.
Ne slavimo svaki put kada pronađemo put do kuće ili tačno zapamtimo imena naših prijatelja, ali možemo vrlo jasno primetiti da smo pogrešili kada smo pogrešno zapamtili nečije ime ili zaboravili zašto smo ušli u neki prostoriju, prenosi "Sajkolodži tudej".
Mit 10: Kod traume je važnije ono što vam se dogodilo od toga kako se sećamo onoga što se dogodilo
Moć traume iz ranih godina života može da utiče na sadašnji život u zavisnosti od toga kako se traumatični događaji pamte. Istraživanja su pokazala da način na koji percipiramo i pamtimo traumu direktno utiče na dugoročne neuronske i bihevioralne obrasce.
Prema tome, trauma ima moćnu subjektivnu komponentu, tako da ono što obično smatramo neželjenim događajem se možda ne poklapa sa objektivnijim definicijama traume.
