Otrov kao lek: Kako je jedan gušter pokrenuo revoluciju u medicini i doveo do otkrića Ozempika

Pred sam kraj 20. veka pažnja poznatog kanadskog endokrinologa Danijela Drakera bila je zaokupljena potragom za hormonom koji bi bio dovoljno sličan onom koji se luči u ljudskom telu, GLP-1, koji potiskuje osećaj gladi i učestvuje u regulaciji nivoa šećera u krvi. Jedina njegova mana bila je što se on kratko zadržava u organizmu, pa je Draker težio ka tome da pronađe nešto što će imati dugoročniji rezultat.

Lekove Ozempik i Vegovi imamo zahvaljujući otrovnom gušteru

Čitajući radove drugih stručnjaka iz oblasti endokrinologije, biohemija i gastoenterologije (Džona Enga, Žan-Pjera Raufmana i Džona Pizana), Draker je naišao na podatak da proteini iz otrova Gila čuvodišta (vrste guštera) mogu biti dobra zamena za hormon koji se prirodno luči kod ljudi. Testirao je ovu hipotezu i ispostavilo se da je tačna: gušterovi jedinstveni geni luče protein eksendin-4, koji je adekvatna zamena za GLP-1.

Od otkrića zamenskog rešenja do odobravanja leka prošlo je nekoliko godina

Od tada su Draker i drugi naučnici danonoćno radili na tome da se razvije sintetička verzija ovog hormona, koja bi se, za razliku od prirodne, ipak zadržavala u organizmu malo duže, a znači - i duže pružala osećaj sitosti i regulisala nivo šećera u krvi pacijenata. Tokom 2005. godine Uprava za hranu i lekove odobrila je korišćenje ovog hormona za lečenje dijabetesa tipa 2, te se on pojavio u lekovima poput Ozempika i Vegovija, prenosi Sajens Alert.

Inspiraciju za lekove naučnici često crpe od otrovnica - zmija, guštera, škorpija

Ovo nije prvi put da su se naučnici oslonili na životinje-otrovnice. Jedan od najprodavanijih lekova na svetu, lisinopril, koji se koristi u borbi sa hipertenzijom i posledicama srčanog udara, nastao je zahvaljujući zmijskom otrovu. Karipski morski sunđer je takođe našao svoje mesto u medicini i farmaciji - njegovi nukleozisi poslužili su kao prototip hemoterapijskog leka citarabin, koji se koristi za lečenje leukemije.