Društvene mreže, aplikacije za komunikaciju (popularni mesindžeri), mejlovi - ve ovo prihvatili smo sa dolaskom pametnih telefona i još pametnijih tableta, ni ne sluteći kako će nam se životi promeniti, a prioriteti sa nas samih, porodice i prijatelja vremenom će preći na ekrane ovih gedžeta.
Nekada davno, dok sve ovo nije postojalo, ili je postojalo ali u mnogo manjoj meri, čini se da je život bio daleko mirniji i kvalitetniji, a pritisak da se na poziv ili poruku odgovori u deliću sekunde reklo bi se da nije ni postojao. A i kako bi, kada je jedina mogućnost poziva bila preko fiksnog telefona, a jedini način da se pošalje poruka je bilo putem pošte. Par dana dok pismo stigne, pa još dan ili dva dok se preuzme i pročita, pa dok se napiše odgovor i pošalje - prođe skoro nedelju dana. I nigde se nije žurilo, ništa nije bilo toliko hitno da se odgovor mora dobiti u istom trenutku.
Sada se sve promenilo. I reklo bi se, promenilo na gore. Na telefonima i tabletima provodimo i po nekoliko časova dnevno, "skrolajući" po društvenim mrežama i komunicirajući preko raznoraznih aplikacija sa ljudima iz bilo koje tačke kugle zemaljske. I činilo bi se da u svemu tome nema ništa loše: uvek smo u toku svih dešavanja, možemo se preko video - poziva čuti sa prijateljima ili rođacima sa drugog kontinenta ili pratiti predavanja nekog profesora iz druge države, ali - postoji jedno "ali".
Sloboda koju smo sa jedne strane obreli zahvaljujući digitalizaciji, oduzela nam je ličnu slobodu da imamo mir, da se na poziv ne javimo ili na poruku ne odgovorimo ukoliko nemamo želje da u datom trenutku komuniciramo ili jednostavno smo isuviše zauzeti. Moderne aplikacije oduzele su nam donekle i pravo na privatnost - mnoge od njih (iako sve manje) našim prijateljima ili kontaktima pokazuju kada smo poslednji put bili "na mreži" (online), da li smo poruku pročitali i da li smo sada pri telefonu, pa tako čak i kada nismo u prilici da na poruku odgovorimo, a pročitali smo, kao da drugoj strani šaljemo signal da nismo zainteresovani.
I to nas gura u anksioznost i strah. Strah od odbacivanja, strah od toga da budemo shvaćeni pogrešno, a naše neodgovaranje na poruke protumačeno kao nepoštovanje tuđeg vremena. Ima li "leka" za takve misli? Ima – a to je da oslušnemo sebe i shvatimo da ništa ne moramo baš iste sekunde: da je u redu da ukoliko odmaramo ne zgrabimo telefon čim on zazvoni, jer odmor i naše vreme je važnije od notifikacije sa Instagrama, da nije strašno ako propustimo poziv i pozovemo kroz sat, dva ili pet i da se "neće svet srušiti" ukoliko čitav dan ne otvorimo sanduče sa mejlovima, naročito ako je taj dan vikend. Jer naše vreme je naše vreme i ne treba da se osećamo krivim ukoliko zaista biramo da se tokom njega posvetimo sebi.