Zahvalnost je predivno stanje uma, ali često traje kratko, a u međuljudskim odnosima, zavisi od toga šta druga osoba uradi. Pošto je kratkotrajno, može izazvati ljutnju kada neko ne radi ono što se želi, pa se često postavlja pitanje - "Šta si uradio/la za mene u poslednje vreme"?
Kod dece se zahvalnost uči po modelu, tj. deca moraju da vide da njihovi roditelji praktikuju zahvalnost, ne samo da se teraju da kažu "hvala". Učtivost je u redu, ali nije zahvalnost. Za odrasle, glavne kočnice zahvalnosti su krivica, stid i osećaj obaveze. Većina shvata svoje ponašanje tek kada prođe neko vreme, pa i godine. Kada se razmišlja o ponašanju iz prošlosti, na primer period adolescencije, često se uzimalo zdravo za gotovo ono što su drugi ljudi činili za nekoga, pa im se često i prigovaralo da su nezahvalni. Zvuči čudno, ali upravo ta krivica da se osoba nije osećala zahvalno kad je trebalo u prošlosti, blokira osećanja i iskazivanje zahvalnosti u sadašnjosti.
Neki ljudi se stide da pokažu zahvalnost, najverovatnije jer nikada nisu imali model po kome se uči zahvalnost. Kada prisustvuju zahvalnosti drugih, često se osećaju neprijatno i nervozno, ili misle da je zahvalnost lažna, pa će pribeći prirodnom mehanizmu odbrane od sramote, odvlačenju pažnje na nešto drugo. Takođe, mnogi ljudi osećaju stid kada im je potrebna pomoć drugih. Rođaci kojima je potreban novac, dugo neće pokazivati zahvalnost onima koji su pomogli. Beskućnici retko gledaju u oči ljude koji ima daju hranu ili novac, jer će sebi delovati neiskreno ako zahvale na pomoći.
"Prema mom kliničkom iskustvu, kada klijenti nauče da prevaziđu krivicu i stid zbog neuspeha u iskazivanju zahvalnosti, postaju sve zahvalniji, manje zahtevni i zadovoljniji u svojim odnosima. Drugim rečima, postižu jaču ljubav i emocionalni rast", kaže doktor Stiven Stosni, a prenosi "Sajkolodži tudej" (Psychology today). Ljudi sa niskim osećajem zahvalnosti imaju tendenciju da drugima deluju kao da imaju pravo na nešto, te stalno imaju zahteve ka svom okruženju, smatrajući da imaju pravo da im partneri ispunjavaj želje, bez obzira na to šta njihovi partneri žele. Malo je verovatno da će biti zahvalni partnerima što su ispunili svoje "obaveze" da zadovolje njihove "potrebe", ali će im skoro sigurno zameriti ako to ne učine.
Sa druge strane, uvažavanje se može stimulisati iako je potreban emotivni trud da to postane prirodno i spontano. Deca pokazuju osnovno uvažavanje kada se igraju i sisaju. Kod odraslih, uvažavanje je otvaranje srca da se oseti lepota i sreća zbog nečijeg prisustva. Uvažavanje izaziva divljenje onih koje cenimo. Kao mentalno stanje, ne zahteva transakcije ili čak interakcije, postoji čak i kada osoba nije prisutna fizički.
Uvažavanje je zaraznije od zahvalnosti i verovatnije će biti uzvraćeno. "Uvažavanje stvara osećaj zahvalnosti, dok obrnut proces nije moguć", smatra doktor Stonsi.