Još u starom Egiptu muškarci i žene koristili su kozmetičke proizvode kako bi svoj status u društvu istakli i dodatno naglasili pripadnost određenom staležu. Stari Egipćani bili su izvrsni kozmetičari: umeli su da naprave posebne pudere za izbeljivanje tena od olova i gline, vešto su pravili rumenila i karmine, a ajlajneri od izgorelog badema i paste od pepela koje su koristili svakodnevno i dan danas su njihov zaštitni znak. Ipak, kozmetički proizvodi nisu imali samo za cilj da ulepšaju stare Egipćane, već su se koristili i u raznim religijskim ritualima i za negu tela, pa je njihovo telo uvek imalo prepoznatljiv miris esencijalnih ulja lavande, ruže ili ruzmarina.
I stanovnici Kine su koristili kozmetiku za iskazivanje klasnih razlika, a prvi lak za nokte potiče upravo sa Dalekog Istoka. Potpuno drugačiji od ovog na koji smo svi navikli, prvi lak za nokte bio je napravljen od žvakaće gume, pčelinjeg voska, želatina i jaja. Sam vrh najduže vladajuće dinastije u istoriji, dinastije Žou, nosio je lakove srebrne i zlatne boje (naravno, kako bi se istakli), dok su njeni drugi pripadnici nosili lakove crne ili crvene boje, a dugo godina je pripadnicima nižeg staleža bilo je zabranjeno da na svojim noktima nose svetle nijanse. Nisu samo Egipćani izbeljivali ten, već su i Kinezi smatrali da je svetao ten znak pripadnosti višem staležu – zato su puderi od pirinčane paste bili izuzetno popularni među dobrostojećim stanovnicima ove zemlje.
Na drugom kraju sveta, Asteci, starosedeoci američkog kontinenta, svoje usne bojili su pigmentisanim prahom od sušenih buba i samlevenih lutaka leptira. Zvuči neverovatno, ali "radilo je posao".
Nisu svi kozmetički proizvodi bili napravljeni od prirodnih sastojaka poput bubica, pirinča i badema. Nažalost, neki su pravljeni i od mešavine toksičnih metala, što je ostavljalo velike posledice po zdravlje, a kroz istoriju oni najimućniji, koji su najčešće i koristili šminku, bili su najbolesniji i sa vidljivim defektima (poput potpunog slepila) – upravo zbog šminke koju su koristili.
Stari Grci su baš poput starih Egipćana i Kineza voleli izbeljivati ten, a puderi od gline bili su njihov način da prikažu klasne razlike. Voleli su i ruž za usne naprevljene od mešavine morskih algi i sušenog duda. Ipak, to kako su voleli da iscrtavaju obrve ostavilo je možda i najviše štetnih posledica na bogate stare Grke, budući da je ugalj, koji se koristio u te svrhe, često zbog kontakta sa očima dovodio do trajnio oštećenja vida.
Zapadnoevropske zemlje, poput Engleske, Italije i Francuske takođe su imale svoje rituale kada je šminka u pitanju, a često su, poput starogrčkih, bili opasni. Tako je kraljica Elizabeta I kao maskaru, olovku za oči i obrve koristila katran iz uglja. Zamislite samo koliko zdravstvenih problema je to nosilo sa sobom! U kolevkama kozmetičke manufakture, Francuskoj i Italiji, kao i u većini drugih zemalja i carstava sveta, samo aristokratija je koristila šminku, a trend izbeljivanja tena otišao je korak dalje, pa se umesto pirinčane paste koristila pasta od olova, koja je bila poznata kao maska mladosti. Iako primamljivog naziva, ova maska umela je da bude izrazito opasna, pa su njeni korisnici često patili od paralize mišića. Pored svetlog aristokratskog tena, i svetla kosa u to doba bivala je sve popularnija, pa su maske od sumpora, aluminijuma i meda (bar nešto prirodno) nanosili na celu dužinu vlasi i zatim satima sedeli na suncu i tako izbeljivali kosu.
Tek početkom 20. veka šminkanje prestaje da bude rezervisano samo za najviše staleže društva i saloni za negu lepote postaju da dobijaju na popularnosti. Ekspanzije kozmetičkih proizvoda i brendova dogodila se 1915. godine, a hemičar T. L. Vilijams koji je napravio prvu maskaru za svoju sestru Mabel bio je začetnik nove ere i osnivač i danas popularnog brenda kozmetike.