Naučnici objašnjavaju ponašanje koje najviše testira strpljenje roditelja

Kenjkanje je normalan deo razvoja svakog deteta, ali ako roditelji razumeju uzroke tog ponašanja, mogu značajno smanjiti frustraciju i pomoći detetu da nauči nove, efikasnije načine komunikacije. Postoji nekoliko naučnih objašnjenja zašto dolazi do ove vrste žaljenja, a vezana su za dileme sa kojima se većina dece suočava u ovom uzrastu.

Rano detinjstvo se često opisuje kao izazovna, ali i radosna faza roditeljstva. Deca u ovom uzrastu počinju da razvijaju osećaj nezavisnosti i vide sebe kao odvojene individue ("Ja ću to sam/sama!"). Istovremeno, mališani se i dalje oslanjaju na odrasle za mnoge svakodnevne potrebe, od hrane i oblačenja do odlaska u toalet. Težnja ka samostalnosti i potreba za pomoći mogu se sukobljavati, što često vodi do frustracije, pa tako i kenjkanja.

Ovaj fenomen je pojačan sa razvojem jezika. Dok uče nove reči i postaju sposobniji da traže ono što žele, njihova emocionalna regulacija još uvek nije u potpunosti razvijena. Tako deca mogu pronaći prave reči da izraze zahtev, ali ne i veštinu da upravljaju emocijama kada ne dobiju ono što žele.

Kombinacija želje za nezavisnošću i novootkrivenih jezičkih sposobnosti stvara savršen "teren" za kukanje. Dakle, razlog zašto dete nastavlja da kuka, čak i nakon upozorenja, nije znak da roditelj radi nešto pogrešno, već je deo biološkog mehanizma koji roditelji i deca retko mogu kontrolisati.

Kojih se pripcipa drže ruske majke u odgajanju dece

Šta nauka kaže o kenjkanju i može li se sprečiti

Kekanje često krije dublju potrebu: Da dete bude viđeno i shvaćeno. Slično plaču, ova vokalizacija trenutno privlači pažnju odraslih, a iako se roditelji možda trude da ignorišu kenjkanje usmere pažnju deteta na druge zadatke, prirodno je da ostane prisutno u svakodnevnom životu dok ono ne nauči druge načine komunikacije.

Iako ne postoji čarobno rešenje koje će kenjkanje odmah "isključiti", roditelji mogu postepeno da pomognu detetu da usvoji nove oblike komunikacije. Jedan od načina je da ih učite o emocijama (tako da je prikladno za njihov uzrast) - mališani često imaju poteškoće kada žele da kažu kako se osećaju, pa im je potrebna pomoć da prepoznaju i imenuju emocije kao što su ljutnja, frustracija ili tuga, prenosi "Jahu lajf".

Na primer, rečenica poput: "Izgleda da si ljut jer ne možeš sam da otvoriš tu igračku" može detetu pomoći da postepeno nauči da svoja osećanja izrazi rečima, a ne kenjkanjem.

Važno je naglasiti pozitivne primere - kada dete nešto zatraži ljubaznim i mirnim tonom, pohvalite ga, jer će ga to podstaći da takav način komunikacije koristi i ubuduće. Tako će kenjkanje postepeno da gubi svoju snagu, a dete uči da pažnju odraslih dobija na zdraviji način.