Misterije i legende Boljšog teatra

Vatra, blato i kuga

Tokom prvog veka svog postojanja, Boljšoj teatar goreo je najmanje tri puta. Prvi put - osamdesetih godina osamnaestog veka, još pre nego što je zvanično bio otvoren, drugi put 1805. godine, a treći put 1853. godine. Još iz tog perioda sačuvala se bizarna šala da su posle umetnika, vatrogasci glavni likovi u Boljšoj teatru. Da razlozi za učestale požare leže u materijalima od kojih je sagrađen ili neadekvatnoj protivpožarnoj zaštiti narodu nije bilo dovoljno zanimljivo, pa su smislili svoje, mističnije i "egzotičnije".

Jedna od legendi vezana je za 1603. godinu, kada je Rusijom vladala kuga, a na mestu Boljšoj teatra bilo samo blato. U to blato razjaren narod, prema legendi, bacio je prestupnika, koji je, pretvarajući se da je lekar, pljačkao ruske porodice. Od tada, teren na kome je sagrađen Boljšoj teatar smatra se prokletim. Da je tako, potvrđuje i legenda vezana za drugi požar, kada se pred samu katastrofu hodnicima pozorišta navodno pojavila silueta u crnom ogrtaču sa kapuljačom.

Duh - spasilac

Postoji još jedna legenda koja je povezana sa požarima, koja je daleko kreativnija. Naime, za vreme jednog od požara koji su zahvatili Boljšoj teatar, seljak Vasilij Marin je iz plamena koji je gutao zdanje, izvukao čoveka zaglavljenog u ruševinama, a za svoj herojski potez kasnije je bio i odlikovan. Nakon Vasilijeve smrti, prema legendi koja i dan danas kruži Moskvom, njegov duh pojavljuje se prilikom požara i spašava ljude koje je stihija zahvatila.

Izmišljena muza

Oni koji veruju u legendu o prestupniku prerušenom u lekara smatraju da svo zlo dolazi iz podzemlja, odnosno iz podrumskih prostorija pozorišta. Razloge za požare, nalaze autori legende o izmišljenoj muzi, sasvim na drugom kraju pozorišta - njegovom plafonu. Zašto na plafonu? Objašnjenje se vezuje za akademika Alekseja Titova, koji je bio zadužen za oslikavanje plafona "Apolon i muze" u pozorišnoj sali, i koji je potpuno šokiran činjenicom da kod Grka nema boginje slikarstva, uzeo stvar u svoje ruke. Aleksej nije časio časa, popeo se do samog plafona i boginju izmislio na licu mesta. Ali, kako na umetničkoj kompoziciji nije bilo mesta za još jednu muzu, odlučio je da Polihimniju, boginju svetih himni, jednostavno ukloni. Grčki bogovi su, razjareni takvim postupkom, na pozorište obrušili vatrenu stihiju.

Bele bubašvabe

Mitovi koji postoje o Boljšom teatru i danas su aktuelni, iako je njegova istorija duga skoro četvrt milenijuma. Doduše, sada su pretnje po ovo velelepno zdanje, za razliku od gnevnih bogova, požara i duhova mnogo bezbolnije. Nastup Jurija Lužkova, na istorijskom i medijski ispraćenom otvaranju Boljšoj teatra nakon njegove kapitalne restauracije, nateralo je sve koji su prisustvovali da se pripaze ni manje ni više nego belih bubašvaba gigantskih dimenzija, koji po rečima bivšeg gradonačelnika Moskve, žive ispod temelja pozorišta, a koji predstavljau veću opasnost od podzemnih voda ili blata o kome kruže legende.