Često ne uspemo da otkrijemo laž i dok istraživači pokušavaju da odgovore na ovo pitanje već više od jednog veka, lažovi nam i dalje izmiču. Međutim, najnovija istraživanja mogla bi da rasvetle gde smo grešili.
Reč laž koristimo kada neko kaže da vam odeća u kojoj niste sigurni dobro stoji, ili kada sumnjate da partner krije aferu, ili kada ubica tvrdi da je nevin. Ali, da li su sve te situacije uporedive? Zar neke laži nemaju veću težinu od drugih? Naučnici ukazuju da se razlikuju bele laži od onoga što naziva obmanom.
"Pojam obmane je složeniji nego što mnogi misle. Postoje različiti psihološki procesi koji mogu da stoje iza nje. Ne govorimo o istoj stvari u svim slučajevima. Čak i površne stvari, kao što su dužina i vrsta komunikacije, igraju ulogu", ukazuju istraživači.
Bez obzira na to da li lažete putem poruke ili direktno licem u lice, suština obmane je, namerni pokušaj da se druga osoba dovede u zabludu. Ipak, jedno je definisati šta je laž, a sasvim drugo otkriti je. Postoje li uopšte pouzdani znaci koji odaju obmanu?
Možete li prepoznati lažova samo po očima
Jedno od raširenih uverenja jeste da lažovi izbegavaju kontakt očima. Ipak, u jednoj studiji 82 odsto stručnjaka složilo se da lažovi nisu skloniji izbegavanju pogleda od onih koji govore istinu, piše Bi-Bi-Si.
"Empirijskih istraživanja o otkrivanju laži ima zaista mnogo, ali jedino oko čega se velika većina stručnjaka slaže jeste da izbegavanje pogleda nije dijagnostički znak laži".
Slično tome, 70 odsto stručnjaka smatra da lažovi ne deluju nervoznije od onih koji govore istinu. To može biti iznenađenje, jer su nervoza i izbegavanje pogleda dva od četiri ponašanja koja se tradicionalno pripisuju lažovima.
Ostali klasični pokazatelji su da će lažov često menjati položaj tela ili se više dodirivati, kao i da će njegova priča biti manje uverljiva, logična ili dosledna nego da govori istinu. Međutim, i ova uverenja počivaju na klimavim naučnim osnovama.
Reči su važne
Zapravo, efikasniji pristup podrazumeva da se usmeri pažnja na ono što ljudi govore, a ne na to kako se ponašaju. Lažovi u proseku iznose manje detalja, a njihove priče su siromašnije i manje složene. Nasuprot tome, istiniti iskazi često sadrže "komplikacije" - neočekivane detalje ili manje poteškoće koje priču čine uverljivijom i realističnijom. Još jedan važan pokazatelj je neslaganje između izjave i dostupnih činjenica. Kada ono što neko tvrdi nije u skladu sa dokazima, velika je verovatnoća da pokušava da obmane. Zato je ključno oslanjati se na proverljive informacije i činjenice, umesto na procenu ponašanja, jer takav pristup smanjuje prostor za pogrešne zaključke i nagađanja.
Kako se suočiti sa nedoslednostima
Primenjujući ovo u praksi, naučnici su predložili pristup koji nazivaju "promena strategije" kako bi se došlo do informacija koje osumnjičeni namerno prikrivaju. Taj pristup podrazumeva postepeno iznošenje dokaza pred osobu za koju se sumnja da laže, kako bi se ukazalo na nedoslednosti u njenoj priči, ali bez direktnog optuživanja za laž. U praksi, to znači da se osoba prvo pita šta se dogodilo, a zatim joj se predstavljaju dokazi koji protivreče njenoj izjavi, kako bi se videlo kako će pokušati da ih uklopi u svoju priču.
"Ako osoba menja priču kada joj iznesete delove informacija kojima raspolažete, na dobrom ste putu da otkrijete laž", naglašavaju naučnici.
Ova metoda nije savršena. Istražitelji moraju imati na umu da ono što deluje kao laž ponekad može biti posledica jednostavne greške u sećanju, naročito ako je reč o događaju koji se odigrao davno. Razlikovati namernu izmišljotinu od nenamerne (ili lažnog sećanja) često je veoma teško.
Ipak, uprkos problemima sa navodnim pokazateljima ponašanja, kao što je izbegavanje pogleda, ipak mnogi praktičari su nevoljni da ih zamene korisnijim znacima zasnovanim na onome što osumnjičeni govore.