Kao adolescenti, većina nas vodila je dnevnike - u njima smo zapisivali sve i svašta, od najbanalnijih stvari, pa sve do nama u tom trenutku, važnih događaja: šta smo tog dana radili, kako je bilo u školi, gde smo išli posle časova ili o čemu smo pričali sa simpatijom. Dnevnici su bili naš siguran prostor, mesto gde nije bilo osuda, mesto gde smo mogli da bidemo potpuno iskreni i otvoreni. Praksa vođenja dnevnika, kako smo odrastali, gubila se u obavezama oko upisa na fakultet, studiranja, a kasnije i posla, i tek poneko je nastavio da događaje iz života, pretače u reči na papiru.
Postoje brojne studije koje pokazuju da je vođenje dnevnika u odraslom dobu, u kojima zapisujemo naše misli, osećanja (pa čak i snove), odličan način da se osećaj anksioznosti, hroničnog stresa i depresije drže "na oku" i pod kontrolom, a njihov uticaj na život i svakodnevno funkcionisanje umanji.
Vođenje "dnevnika emocija" razlikuje od onog koji smo vodili u adolescentskom periodu, ponajviše po sadržini: dok se u klasičnom dnevniku najčešće beleže aktivnosti, detalji dana i neki planovi za budućnost, u procesu terapijskog pisanja istražuju se elementi života koji su se desili u prošlosti, a na nas ostavili posledice. Ovaj vid introspekcije kasnije u radu sa terapeutom može otkriti mnoge šablone u ponašanju i uzroke naših emocija i pomoći nam da ih bolje razumemo, budući da kada zapišemo, a zatim i verbalizujemo naše najdublje misli, strepnje i želje, one iz "sirovog osećanja" prelaze u racionalne misli, što ubrzava proces lečenja trauma i napretka.
Stvaranje tog sigurnog prostora u odraslom dobu, gde možemo biti ranjivi i dozvoliti sebi da "bez filtera" pišemo o emocijama i najdubljim mislima, samo je jedan od oblika rada u terapijskom procesu koji pomaže u borbi sa traumama, osećajem preplavljenosti osećanjima ili depresivnim stanjima i odličan način da u periodu između dve terapije razmislimo o tome kako se osećamo u odnosu na određene situacije i ljude iz našeg okruženja. "Terapija pisanjem" omogućava desenzibilizaciju (smanjivanje preosetljivosti) nečega što nam je nekada bilo važno ili na našu ličnost ostavilo posledice, a sve kroz pisanje i otpuštanje misli i osećanja.
U procesu "terapijskog pisanja" otvaraju se mnoge emocionalne rane koje su godinama (a možda i decenijama) unazad bile zatvorene, a ožiljci tek u određenim situacijama izlazili na videlo. Upravo zbog toga, podrška od strane psihoterapeuta i vođenje kroz proces upoznavanja sebe, jeste važan element terapijskog rada koji zahteva pažljiv i profesionalan pristup.