Radikalnija verzija hibridnog rada koja radni dan "seče" na kratke, fleksibilne blokove rada, brzo prelazi put od marginalnog eksperimenta do teme o kojoj se sve više govori u 2026. godini.
Zagovornici "mikrošiftinga" tvrde da ovaj ultrafleksibilni model pomaže zaposlenima da usklade brigu o deci, dodatne poslove i brigu o sebi sa zahtevnim kancelarijskim pozicijama, dok kritičari upozoravaju da bi mogao da učvrsti kulturu "uvek dostupnih" radnika, samo pod drugim imenom.
Ovakav način rada podrazumeva radni dan podeljen na više "naleta" fokusiranog rada, koji obično traju od 45 do 90 minuta, a između njih su pauze za privatne obaveze, porodicu ili odmor. Umesto klasičnog rada od 9 do 17 časova, zaposleni može da se prijavi na posao ujutru, potom napravi pauzu zbog odvođenja dece u školu ili odlaska u teretanu, da bi se vratio kasnije u toku dana, a završio obaveze uveče.
Pojam je popularizovala je jedna kompanija za video-konferencije koja radni period definiše kao rad "u kratkim, nelinearnim blokovima, u skladu sa ličnom energijom, obavezama ili obrascima produktivnosti".
Model je nastao tokom pandemije, kada su zatvaranje škola i karantini poremetili tradicionalne radne rasporede, a od tada su ga prihvatili roditelji, globalni timovi i radnici koji pokušavaju da uklope plaćeni rad u složene životne okolnosti.
Od hibridnog rada ka ekstremnoj fleksibilnosti
Porast "mikrošiftinga" označava eskalaciju u odnosu na ranije oblike hibridnog rada, koji su se uglavnom bavili time gde se radi, a ne kada. U mnogim kompanijama zaposleni i dalje moraju da dolaze u kancelariju nekoliko dana nedeljno, ali sve češće pregovaraju o pravu da te sate rasporede tokom produženog dana ili čak kasnih večernjih sati.
Neke analize govore da je interesovanje za ovu vrstu ekstremne fleksibilnosti veliko i posebno je izraženo među menadžerima, negovateljima i onima koji imaju dodatne poslove. Mlađi radnici, naročito pripadnici generacije Zed, sve više prihvataju nelinearne rasporede kako bi uklopili dodatne angažmane - više od četvrtine njih navodi da ima drugi posao ili sporedni izvor prihoda.
I mnogi drugi zaposleni sve češće ovo prihvataju, jer im omogućava da rade u skladu sa sopstvenom energijom i koncentracijom, umesto da produktivnost održavaju tokom celog, često iscrpljujućeg radnog dana. Kratki i intenzivni radni blokovi pomažu da se postigne veći fokus, dok istovremeno ostavljaju prostor za privatne obaveze, fizičku aktivnost i odmor.
Ovaj model se povezuje i sa boljom brigom o mentalnom zdravlju, jer zaposlenima daje mogućnost da se isključe između radnih perioda i smanje osećaj stalnog pritiska. U sredinama gde su rezultati važniji od fiksnog radnog vremena, pokazalo se da produktivnost ne trpi kada ljudi sami planiraju svoj rad, uz jasne granice i dogovore.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da prevelika fleksibilnost može lako da se pretvori u neprekidnu dostupnost, pri čemu se radni dan neprimetno produžava. Upravo zato se rasprava sve više pomera sa pitanja mesta rada na pitanje vremena, jer zaposleni širom sveta sve jasnije ističu da im je ravnoteža između posla i privatnog života važnija od visine plate, piše Fortune