''Mračni turizam'' - trend posećivanja mesta gde su se dogodile tragedije
Tokom školovanja u Japanu, imala sam prilike da vidim različite delove države, od malih varoši do megalopolisa. Školski orkestar u kome sam svirala bio je pozvan na veliki muzički događaj u Hirošimi. Rekla bih da sam se u neku ruku radovala što ću posetiti tako važno mesto za istoriju čovečanstva, iako je poznato po stravičnoj i poznatoj tragediji koja se dogodila 1945. godine.
Svakome bi bilo teško da oseti tu ''težinu'' i strahotu istorije, pošto je grad izgledao besprekorno. Visoke zgrade, čiste ulice, ljudi, lokali i energija preporođenog mesta su mogli zavarati bilo koga. Jedina zgrada koja je ostala kao podsetnik je Spomenik mira, blizu kog je pala prva bomba, neposredno u blizini Spomen-parka Hirošime. Fizička distanca između zgrade i nas je bila dovoljno velika, da je priča o velikoj atomskoj bombi i dalje bila nešto apstraktno, iako smo priču čuli stotine puta.
Ovu težinu počela sam da osećam kada smo stajali ispred muzeja posvećenom bomabrdovanju. Pored nelagode, osećala sam i neverovatno uzbuđenje. Pažljivo smo gledali svaki izložen detalj, sačuvan decenijama kasnije - deformisane boce, betonske ploče prekrivene slivenim kapljicama crne kiše, dečija odeća, bicikli, fotografije ljudi koji su umrli od posledica radijacije...
Na kraju ture, teško smo pronašli izlaz. Niko nije mogao pravilno pročitati znakove od suza u očima. Nakon muzeja, ponovni prolazak pored Spomenika mira je bilo potpuno drugačije iskustvo, drugo mesto. Bez obzira na mučan utisak, želela bih da ponovo vidim ovaj grad, kao i da svako na svetu dobije tu priliku.
Zašto je upoznavanje mračne strane čovečanstva na ovaj način toliko popularno (i profitabilno)
Nasilje, bolest, prirodne katastrofe i sl. oduvek prate čoveka i služe kao inspiracija za slikarstvo, muziku, religijske priče, a nešto skorije su postale velika tema u filmovima i serijama. Postoji na hiljade dokumentaraca o ovakvim tragedijama, toliko popularizovanim da čak i ''manji'' događaj, poput lokalnog ubistva, privlači turiste da posete mesto na kome se takva nesreća dogodila.
Mnogi analitičari pop kulture veruju da je ovakav turizam vrsta ''mračnog voajerizma'' - posmatranje katastrofe sa bezbedne (vremenske) distance. Jake emocije koje ovakvo iskustvo budi navodi mnoge da se približe događaju, ali bez ikakvih opasnih posledica. S druge strane, veliki faktor je empatija i želja za ''upoznavanjem'' onih koji su patili na istom mestu gde se u tom trenutku nalazimo. Iz toga proizilazi ne samo fascinacija samom katastrofom, već i ljudskom zlobom. Pitanje ''Kako je moguće da čovek počini takve grozote nad sopstvenom vrstom?'' će uvek imati mnoga stručna objašnjenja, ali mnogima je potrebno da vide i osete energiju mesta kako bi zaista mogli tumačiti morbidnu zagonetku.
Sigurno je da je "mračni turizam" vrsta ekspolatacije ljudske patnje, ali što se tiče obrazovanja i razumevanja ljuskih bića, može biti veoma pozitivno iskustvo. Osim lepote sveta, neophodno je pogledati i drugu stranu. Balans svetlog i tamnog je neizostavna stavka prirode i postojanja.
Pred odlazak na ovakvu destinaciju, važno je proučiti istoriju mesta i događaja, kao i biti u mentalnoj pripravnosti za sve emocije koje takvo iskustvo može da probudi. Privremeni kontakt sa ljudskom zlobom može kasnije pomoći u gledanju sveta na drugačiji način - prihvatanje mračnog, da bismo kasnije upijali više svetlog.
